Izvor: Politika, 30.Jul.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razbojnici
Pre sedam dana, u gradskom autobusu, naočigled putnika i vozača, dva razbojnika su napala Teofila Pančića, udarajući ga metalnom šipkom po glavi. Da im se nije suprotstavio, verovatno je da Pančić danas ne bi bio živ.
Njegove kolumne, objavljivane u „Vremenu“ i drugde tokom gotovo dve decenije, predstavljale su i predstavljaju, ponekad i jedino, utočište pravde za mnoge ponižene i ugrožene diljem bivše SFRJ, a pogotovo za one koje su uništili, ojadili i obespravili režimi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naše domovine Srbije. Ti tekstovi, uz okrepljujući humor (humor je uvek optimističan, a u optimizmu je smisao), pružali su i pružaju razumevanje i odbranu za različite oblike onog potčinjenog i omalovaženog Drugog. Međutim, kad su dva razbojnika pokušala da ga ubiju, kada mu je bila potrebna pomoć i kada su se oko njega nalazili oni koji su mu je mogli pružiti, Pančić je ostao sam. Ne preduzimati ništa da bi se odbranio brutalno napadnuti, u prilici kada je to moguće – zversko je saučešće sa napadačima.
Kada su razbojnici pobegli, polovično obavljenog posla, jer je sve to trajalo duže nego što su planirali, nije se našao nijedan svedok njihovog nepočinstva. Svi očevici netragom su nestali i mukom ponikli. Iz policije je ubrzo, a na spokojstvo dva zločinca, saopšteno da nedostatak svedoka predstavlja otežavajuću okolnost u istrazi.
Lako je zamisliti kako se najpre jedan, a za njim odmah i drugi, treći, četvrti i peti putnik (od onih petnaest, dvadeset ili trideset koliko ih se nalazilo u autobusu) diže sa sedišta i suprotstavlja zlikovcima koji metalnom šipkom udaraju čoveka po glavi. Kad bi se to iz ove imaginarne slike doista preselilo u realnost, puno bi govorilo o građanskoj solidarnosti i spremnosti ljudi da, braneći druge, brane u stvari sebe same. Gde se uči ta disciplina? Gde i kad se stiče stid koji čoveka obuzima ukoliko ne čini ono za šta zna da je dobro a od čega ga je strah? Gde i kad se stiče onaj ponos zbog kojeg će čovek, uprkos strahu, učiniti ono što zna da je pravedno?
U beogradskom autobusu u kojem je pretučen Teofil Pančić, bilo je prilike za ponos mnogih. Nažalost, ta prilika je iskorišćena za sramotu. Kakvo je to društvo u kojem se ljudi vaspitavaju da budu kukavice i da, iz tog svog kukavičluka, postupaju podlo? Kakav je to obrazovni sistem u kojem se deca ne uče da najviše od svega uživaju u lepoti svojih postupaka?
Nedavno, takođe u gradskom autobusu, zahvaljujući staloženosti šofera i hrabrosti jedne žene, sprečeno je maltretiranje maloletnice od strane siledžije. Putnici su tada besno vikali na vozača da napokon pokrene autobus, ali je on, srećom, bio uporan u svom nastojanju. Ko ne iskoristi priliku da pokaže ljudskost, iskazuje neljudskost, i tu nema treće mogućnosti.
Ono što zapanjuje i obespokojava jeste činjenica da su ubistva i pokušaji ubistava novinara, kao i pretnje koje im se upućuju, u tranzicionoj Srbiji, u odnosu na režim Slobodana Miloševića, ne samo nesmanjeni nego i uvećani.
Novinar „Večernjih novosti“ Milan Pantić ubijen je 11. juna 2001. ispred svoje kuće u Jagodini. Trinaestog aprila 2007. pokušan je atentat na novinara „Vremena“ Dejana Anastasijevića, postavljanjem dve bombe ispred prozora njegovog stana. Novinarki B92 Brankici Stanković, autorki emisije „Insajder“, ozbiljno je zaprećeno smrću. Pre sedam dana, dakle, pokušano je ubistvo, koje se završilo ozledama, kolumniste i književnog kritičara „Vremena“ Teofila Pančića. U pitanju su, listom, novinari koji svojim tekstovima javnost informišu o najtežim prestupima koje izvršavaju kriminalci, biznismeni ili političari. Naravno, u tim tekstovima nalazi se trag koji vodi do nalogodavaca njihovih smaknuća i prebijanja. Do sada, međutim, nijedan od počinilaca ovih zločina nije uhapšen. To, u najmanju ruku, ozlojeđuje.
Napad na Pančića dogodio se ubrzo posle izricanja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde u vezi sa Deklaracijom o nezavisnosti koju je u februaru 2007. izglasala kosovska Skupština. To mišljenje je zatražila Vlada Republike Srbije, a ono sada ne ide u prilog njenoj politici: u njemu se nazire de iure potvrđivanje sadašnje de facto nezavisnosti Kosova.
Da li je ovaj negativni pravni savet u nekakvoj vezi sa napadom na Pančića, da li se, naime, „patriotska“ brahijalna sila, kojoj je Kosovo najsvetija srpska reč, iskalila na jednoj izrazito „kosmopolitskoj“, humanističkoj glavi kojoj je život najsvetija reč u svim jezicima – i suviše je spekulativno pitanje. Ono što, međutim, u vezu dovodi srpsku politiku prema Kosovu i razbojništvo nad Pančićem, dug je niz brahijalnih izliva koji se, preko paljenja ambasada u Beogradu 2007, preko policijskog žarenja i usmrćivanja na Kosovu za Miloševićeva vakta, u retrospektivi završava onim razbijanjem glave Mirka Kovača daleke 1990. u Domu omladine u Beogradu, tokom predstavljanja Reformske stranke. Fotoaparat, bačen tada na Vetona Suroija, završio je slučajno na glavi Mirka Kovača. Priupitan kako se oseća, dok se oporavljao od udarca, Kovač je lucidno i pravedno, i nimalo slučajno, odgovorio da se oseća kao Albanac.
Podsetimo se, te 1990. Skupština Kosova je, bez poslanika nealbanskog porekla, proglasila suverenitet Republike Kosovo i njeno otcepljenje od Srbije, a u okviru jugoslovenske federacije. Od tog proglašenja do Deklaracije o nezavisnosti i savetodavnog mišljenja MSP-a, promenilo se toliko toga i u Srbiji, ali dve stvari su ostale iste: politika prema Kosovu (izmenjena su sredstva, ali ne i cilj) i odnos prema novinarima kojima je do istine stalo više nego do sopstvene bezbednosti.
Zlatko Paković
objavljeno: 31/07/2010
