Izvor: B92, 29.Feb.2008, 19:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rambo IV
Pro Vision
OCENA: 2
U samo godinu dana, Sylvester Stallone je pokušao da nas podseti svojih slavnih osamdesetih – vremena surovih ali častoljubivih akcionih heroja, koji su pravdu isterivali kroz možda plitkoumne priče, ali ipak bombastične akcione scene koje su lako punile bioskopske blagajne, a sa kojima smo se svi mi koji smo tad bili deca, neskriveno oduševljavali.
„Rambo IV" je još bleđi i od poslednjeg „Rokija", iako je >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << samo u Americi, u prvih deset dana prikazivanja već zabeležio zaradu od 25 miliona dolara. Opšti je utisak da firma „Nu Image/Millenium" pod čijom je kapom Stalone snimao oba svoja blokbastera, ipak nije uspela da rehabilituje duh akcionog filma koji je tako uspešno kraljevao osamdesetih. Jednostavno, mi koji smo tad bili deca smo odrasli, a današnja sajber deca nisu u tolikoj meri deca da bi ih zaslepili filmovi tipa „Rambo", „Roki" ili „Američki nindža".
Stalone „Rambo IV" potpisuje i kao režiser i kao scenarista i kao glavni glumac. Svi drugi ionako su gurnuti u drugi plan i nisu vredni pomena, ako ni zbog čeg drugog, a ono zbog tipičnih ramboističkih scena u kojima masa negativaca pada pod kišom Rambovih mitraljeskih rafala. Neprijatelji su ovaj put Burmanci, to jest, vojna hunta koja vlada ovom zemljom odnedavno preimenovanom u Mianmar. Svakako da represalije kojima nedemokratski režim ove zemlje podvrgava sopstveno stanovništvo, a naročito budističke sveštenike koji stoje na čelu otpora, zaslužuju najveću osudu. Međutim, kad Holivud preuzme ulogu delioca pravde, onda to izgleda jadno kao i kad se Buš Mlađi sa njom kiti, onda sve poprima oblik licemerne jednostranosti, po kojoj su snimljeni i nizovi svih onih stereotipnih filmova sa Srbima kao predodređenim negativcima.
Naravno, vidno ostareli ali kozmetički još uvek dobro preuređen i jednako kao i pre nabildovan Džon Rambo, ne pomaže potlačenom burmanskom narodu zato što on to želi – opet je donekle protiv svoje volje uvučen u avanturu, ovaj put u pokušaju da spase zarobljene evangelističke misionare. Ramboističke scene pucačine i negativaca koji pokošeni padaju kao muve, u „Rambu IV" su donekle ublažene realističkim scenama ratnih pogibija koje su još Spilberg i Tom Henks usavršili u „Spasavanju redova Rajana" i „Band of brothers". A i Rambo u ovom nastavku ima neki baš monstruozan mitraljez od čijih rafala otpadaju i ruke i noge burmanskih vojnika. Ništa ipak ne pomaže, film deluje detinje bljutavo, pa čak ni Rambovi saborci, bivši pripadnici SAS-a koji govore čist jorkširski engleski, ne uspevaju da stvar učine ozbiljnijom.
Vreme je da Ramba ostavimo da mirno počiva kao akcioni junak naših detinjstava. A da podržimo onu realniju, gandističku borbu za demokratiju i ljudska prava, onako kako su je i dosad u Burmi vodili dobitnica Nobelove nagrade za mir Aung San Su Ki i budistički sveštenici.
