Izvor: Večernje novosti, 03.Dec.2012, 01:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radivojević: Uvek sam hrabar za rizik
OVOGODIŠNjI Festiva*autorskog filma, koji se odvija pod metaforičnim naslovom "18. runda", pored programa najboljih ostvarenja svetske produkcije, upriličio je i obeležavanje 50 godina rada jednog od naših najznačajnijih reditelja - retrospektivu "Autorski svet Miloša Radivojevića" . Izbor čini pet celovečernjih igranih filmova - "Bube u glavi" (1970), "Film bez reči" (1972), "Testament" (1975), "Kvar" (1978), i "Uvod u drugi život" (1992). - Ono što je meni bilo najvažnije u ovih pet >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << decenija jeste to što sam radio filmove kakve sam želeo - kaže u razgovoru za "Novosti" Miša Radivojević. - Naravno, postoje i oni u kojima sam morao da napravim izvesne kompromise, ali ne u onom holivudskom smislu, da mi producent diktira kasting, ili da mi menja sadržaj scenarija. Uvek sam sam birao ekipu, i uvek sam radio s ljudima koje volim - moji scenaristi su moji prijatelji, i moji glumci su moji prijatelji. Drugačije ne bi ni radili sa mnom, jer se tu niko nije mnogo ovajdio. Ali dobio je pun obim posla, i treba videti šta su ti ljudi uradili kroz tu saradnju. To su vrlo ozbiljne stvari, i najbolje "osobine" mojih filmova - učinak nekih drugih umetnika, sjajnih glumaca, scenarista, kompozitora, scenografa, montažera... A pedeset godina, to je užasna priča ... TRAJANjE *Vaš petodecenijski rad prvo je obeležen u Hrvatskoj? - I sam sam bio iznenađen, to su organizovali ljudi koji vole film, a većinu njih i ne poznajem. Ali to govori i o drugoj stvari, da oni imaju povoljniju kulturnu situaciju, jer su imali para da tako ozbiljno organizuju moju retrospektivu. Što je najzanimljivije, bilo je i dosta gledalaca, i to je, naravno, kompliment. Jer, ja jesam eksteritorijalan. Nisam neko preterano zvučno ime, gotovo da sam sinonim za gubitnika kad je u pitanju to što se zove filmska karijera. Ali trajem. To je najveća osobina, dokaz života. Mislim da nisam izneverio sebe. Iza mene je, kad se osvrnem, izmaglica, težak život. Ali izašao sam iz toga, uspeo sam da kroz nepovoljne okolnosti doživim ozbiljne godine. *Može li film zaista da bude čitav život, kao što kažete? - Bio sam rešen na taj put - to je moj život, moja ljubav, i može se to, film iznad života. Nisam živeo pedeset godina u životu, živeo sam u jednom filmu, u svom, ili u našem zajedničkom filmu. Idealna kombinacija bila bi da čovek može povremeno da pravi filmove, i da može malo da zaradi za život od toga. Ali ne može, i onda to što pravi jeftine filmove i za malo novca, ima jednu dobru osobinu - ne mora da pravi nikakve ustupke, nikome ništa ne duguje, a obavezan je na slobodu, na subverzivnost. Jedino što mora jeste da sa istinom da bude na ti, i na ja. Tu nema laganja, i to je ono što je divno. *Koliko je udobna ta pozicija biti slobodan, hrabar, sa istinom na ti, ili na ja? - To nije pozicija na kojoj treba zavideti. Znam da su ljudi koji su mi ponekad prilazili, koji me ne poznaju dobro, a znaju da pravim filmove i gledali su poneki moj film, možda ga čak i voleli, da su uvek imali predrasudu - mislili su da sam neki važan tip, a ja sam, u stvari, čovek s ulice, sa margine. Ceo život sam u dugovima, u komplikacijama, u selidbama. Živim kao Rom, to je ta pozicija. Ali ima li veće sreće nego da radiš ono što voliš. To je plata za sve. Nije tako lako kao što izgleda, i nema nagrade. Jedina nagrada je intimno, unutrašnje osećanje da ste na pravom putu. *Šta sve podrazumeva autorski film, a znamo da trpi mnogo oštrije kritike nego ono što se snima da puni bioskope? - Podrazumeva, pre svega, užasnu količinu rizika - vi ne znate, niste sigurni na kom ste putu. Tu se sve stavlja na kocku, ne ide se po formuli kojom pravite nešto što publika masovno voli, skače se u provaliju. U art filmu uvek idete do kraja u osećanjima, idejama, razmatranjima, i to je uvek strašna i neizvesna avantura. Postoji čitava hajka na ljude koji se bave autorskim filmom, od "čuvenog" pitanja za koga on to pravi, ko gleda te filmove, pa do polemika zašto su te scene tako bezobrazne, otvorene, ili zašto ima toliko bede, krvi, seksa... Pa ima ih zato što sam na relacijama istine, što ne lažem, ne manipulišem, ne kalkulišem ni sa čim. Čovek koji se bavi autorskim filmom je bez zaštite - najlakše je obračunati se sa malim autorskim filmom, najlakše je mali autorski film izbaciti iz kompetencije, ne primiti ga na festiva*ako nije remek-delo, a ne može svaki film da bude remek-delo.RODITELj - DECA *Da li je izbor dela koje je napravio FAF ono najsubverzivnije što ste uradili? - Moj odnos prema filmovima koje sam napravio je kao roditelj - deca, što je blesava, ali neizbežna analogija. Neka od te dece su autistična više, neka manje, neka su darovita, neka blistava. Prosto, "roditelj" sam, i ne mogu da izdvajam. Sve moje pobude za te filmove bile su čiste, i mislim da FAF nije pogrešio. Uzeo je prva četiri filma, plus na "preskok" "Uvod u drugi život", koji je napravljen početkom samog rata. Nisam siguran da li je to najsubverzivnije što sam uradio, ali po većini karakteristika i toponima, to jesu sasvim sigurno najautorskiji filmovi koje sam napravio. Potpuno slobodni, i bez ikakvih kočnica. *Zbog čega smatrate da je zanimljivije pitanje šta je ono što niste uradili u ovih pedeset godina? - Kod nas je mnogo simptomatičnije šta čovek nije uspeo da napravi nego šta jeste. Srećom, nema kod mene mnogo toga, miran sam, iako sam u situaciji u kojoj je moja generacija čitav život - nije bilo novca za ljude koji se bave onim što zovemo autorskim filmom, i mislim da danas, kako god da je teško, postoje dve kapitalne, divne stvari. Jedna je da možete da govorite otvoreno, i da napravite bilo kakav film, sa bilo kojom dozom slobode. Više ne postoje mehanizmi koji bi autorima to zabranili, osim, možda, da ih pozove državni tužilac. Za mlade ljude to je fantastično! *Rekli ste i da više nema one najlepše stvari na filmu - negativa? - To je ta druga važna stvar - ne zavisimo više od negativa, a šezdesetih i sedamdesetih godina, mlad čovek koji je imao ideje, a nije pripadao nekakvom komunističkom establišmentu, nije imao fondove, ministarstva i te stvari, morao je da nabavi deset kilometara negativa i magneta, što je koštalo pedeset hiljada dolara. Bilo je vrlo komplikovano naći toliki novac, i to je mnoge sjajne ljude sprečilo da naprave svoje filmove. Uvek pomislim da su oni koji se nisu snašli, možda bili darovitiji od onih koji su bili sposobni da i u takvim uslovima rade. Jer, najfinije duše, najtananije osećajnosti i najzanimljivije ličnosti, uvek su defanzivne. Takvi ljudi beže, povlače se, neće da učestvuju u prljavim igrama, neće da kleče, neće da mole, i zato nemaju film. POREZ NA SLOBODU *Koliko ste puta, za ovih pedeset godina, vi dobili finansijsku podršku Ministarstva kulture? - Samo jednom, i to za prošli film. Nisam dobijao pare, naprotiv! Za film kao što je "Kvar", ne samo da nije bilo novca nego je on i kažnjen - kada je počela eksploatacija po bioskopima, naknadno je oporezovan sa dvadeset odsto, jer je, kako je onda neko "brižno" zaključio - imao pornografije. U stvari, autorski film uvek je bio duplo oporezovaniji, morali ste i naknadno da plaćate za tu dozu slobode. U srpskom i jugoslovenskom filmu postojali su krupniji "slučajevi" od mog. Sada je dvanaest godina od smrti Živojina Žike Pavlovića, i fantastično je kako je taj čovek bio hrabar. I kako je moj profesor Aleksandar Saša Petrović kod koga sam diplomirao sa desetkom bio hrabar, i kako je Makavejev bio hrabar, i Puriša Đorđević, i Žilnik, i Zafranović. Šta su ti ljudi radili da naprave svoje filmove! *Zanimljivo je da su vaši studenti bili reditelji Maja Miloš i Nikola Ležaić, koji su debitantskim autorskim filmovima za kratko vreme pobrali nagrade na svetskim festivalima? - To su moja deca, i među mladim srpskim debitantima ima mnogo onih koji su bili moji đaci. Postoji ovde mnogo mladih ljudi koji nisu napravili svoje prve filmove, a imaju veliki talenat, neki su čak fantastični, i uvek pominjem pomoćnike režije koji su često bolji od reditelja kojima su asistirali. Dolaze sjajne generacije, i velika sreća u toj nesreći što više nemamo negativ jeste da se film sada može snimiti i mobilnim telefonom. S jedne strane imate neograničenu količinu slobode, imate telefon i nemate novca, ali niko ne može da vas spreči da napravite film, pa izvolite! I ta naša deca prave svoje filmove, snimaju, snalaze se. Naravno, bolje bi bilo da ih podrži Ministarstvo kulture, iako se ne bih usudio da govorim kako treba praviti film. Ali ohrabriti na autorsku subverzivnost, na rizik, mislim da sam to svojim đacima dao. Oni me danas često i pobeđuju na festivalima, a dešava se i nešto zanimljivo - sada me bolje razumeju nego dok sam im predavao. Postoji još nešto - kao što sebe negde smatram zaslužnim za njihov uspeh, tako isto svoje učenike smatram zaslužnim što su mi pomogli da sebe formiram u starosti, da sačuvam hrabrost i jednu vrstu borbenosti. *Kako reagujete na to što film postaje jeftin? - Naravno, i posle pedeset godina rada, neću da konkurišem ni za kakve velike projekte. Bilo bi vrlo ružno da otimam mladima, ili da imam šansu da mi neko iz neke vrste sentimenta daje novac. Neću nikome da podnosim račun, ako me zdravlje još bude služilo, ako budem mogao da hodam i da gledam, ne moram da čujem, pravio sam i neme filmove, ja ću isto kao i mladi reditelji, da snimam filmove telefonom!
Nastavak na Večernje novosti...
