Izvor: Glas javnosti, 25.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Provokacija publike uz med i mleko
Uoči samog kraja ovogodišnje sezone „Med i mleko“, koja će zvanično biti završena danas, glumački ansambl Ateljea 212 još jednom je veoma uspešno prezentovao srpsku pozorišnu umetnost van granica naše zemlje. Ovoga puta, predstavili su na prestižnom Festivalu Nove drame u Vizbadenu, jednom od najznačajnijih svetskih skupova savremenog dramskog teksta, gde su 20. i 21. juna izveli dramu „Odumiranje“ Dušana Spasojevića u režiji Egona Savina.
- Ovaj bijenalni festival >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ima za cilj da na jednom mestu, u nekih petnaestak dana, predstavi sve najznačanije radove mladih pisaca, nastalih u protekle dve godine, a koji su na relevantan način postavljeni na pozorišnim scenama - kaže u intervjuu za Glas javnosti priznati glumac i aktuelni, dugogodišnji upravnik Ateljea 212 Svetozar Cvetković.
- Mislim da je za naše pozorište bilo veoma bitno što smo se pojavili na jednoj tako uglednoj manifestaciji. Zadovoljni smo učešćem na festivalu, jer je „Odumiranje“, koje je kompletno atipično i za naše uslove pošto je njegova tematika vezana za selo, naišlo na jako dobru komunikaciju sa publikom. Tekst je preveden na nemački jezik, objavljen je u jednoj brošuri i postoji velika mogućnost da uskoro bude igran i van granica ove zemlje.
Ovogodišnju sezonu, čiji je slogan bio „Med i mleko“, Atelje 212 zvanično završava danas. Kada podvučete crtu, da li ste zadovoljni sa onim što je u okviru nje urađeno u prethodnih devet meseci?
POVRATAK PUBLIKE U BIOSKOPE
Jedan ste od producenata, ali i aktera najnovijeg filma Gorana Markovića „Turneja“...
- Trenutno radimo na kopiji koja bi trebalo da se pojavi za desetak dana, a što se tiče beogradske premijere, mi imamo neki dogovor sa FEST-om, da to bude sledeće godine u okviru tog festivala. Mislim da Goran nosi dovoljno kvaliteta i referenci da možemo, na neki način, da garantujemo jednu ekstremno zanimljivu, toplu priču o glumačkom pozivu, ali i jednu refleksiju na taj nesrećni rat koji je bio tako negde u našem okruženju, a za koga smo bili ubeđivani da sa njim nemamo ništa. Verujem da će ovo biti film koji će publiku dovesti ponovo u bioskope.
NUŽNO ZLO
Već godinama, uglavnom iz stručnih krugova, uporno se forsira stav da je naše pozorište u ozbiljnoj krizi. U kojoj meri je ta tvrdnja zaista opravdana?
- Poredeći se sa onim što viđam po svetu mislim da mi imamo veoma dobro pozorište, možda čak i bolje nego što ga zaslužujemo. Kad kažem zaslužujemo, mislim na stepen važnosti koji se pridaje pozorištu. Na kraju krajeva, taj stepen ne mora da bude prioritetno važan, ali verujem da kultura i umetnost u jednoj zemlji moraju ipak da nose i drže njen imidž. Nažalost, mislim da to kod nas još uvek nije došlo na taj stepen vrednovanja i zbog toga se često, sa razlogom, pitamo da li smo mi neko nužno zlo koje bi neko u ovoj zemlji morao da ima da bi držao taj imidž.
- Neću reći ništa epohalno novo ako napomenem da čovek, kad se bavi ovim poslom, uvek smatra da može još bolje. Ipak, mislim da su „Putujuće pozorište Šopalović“, sa početka i „Nevinost“ s kraja sezone, predstave koje drastično iskaču iz koncepta nečega što je repertoarsko pozorište, jer imaju jedan artistički pogled i veoma jaku autorsku crtu reditelja. Imali smo i jedan rimejk, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ nešto što zaslužuje veliku pažnju, kao i jednu klasičnu emotivnu repertoarsku predstavu koja je dovedena do vrhunca, i glumački i režijski, a to je „Ejmin način“. Na Maloj sceni smo premijerno izveli „Mušku stvar“, takođe kvalitetnu predstavu. Generalno smatram da, kad uzmemo u obzir reakcije i publike i kritike, možemo da budemo veoma zadovoljni, mada, ponavljam, uvek možemo da budemo i bolji. Sve te predstave su opravdale svoje postojanje.
Kad se kaže „Med i mleko“ obično se, u jednom metaforičnom smislu, misli na blagostanje. Ako bi pozorište, po nekoj svojoj definiciji, trebalo da bude ogledalo društva, koliko je onda taj slogan realan u našim okvirima?
- On je i postojao zbog toga da bi se na jedan krajnje kritički način odnosio prema stvarnosti i svemu onome što nas okružuje i što generalno živimo u ovoj zemlji. Ovde već i suviše dugo vremena nije med i mleko. Može da bude med i mleko, ali samo ako nešto napravite sami za sebe. Upravo zbog toga mi se činilo da je ovo bio pogodan trenutak i da smo imali dovoljno razloga da napravimo jedan kritički odnos prema toj stvarnosti upravo kroz jedan slogan koji zvuči tako idilično. Na taj način hteli smo da isprovociramo i gledaoce, a i one koji se bave pozorištem, jer se iza tog slogana, zapravo krije jedna rupa koju smo mi pokušali da istražujemo u našim predstavama.
Mi smo, kao država, očito još uvek daleko od te idiličnosti koju nosi ovaj slogan?
- Siguran sam da nam je bolje sada, nego što je to bilo pre desetak godina. Na generalnom planu, stvari će se kretati napred, u to sam siguran, a što se tiče nekog blagostanja, to se isključivo vezuje za individualnost... Ipak, bojim se da su nas godine rata bitno odvojile, ne samo od blagostanja, nego i od normalne komunikacije, civilizacije. Kad se zakorači van nečega što je prostor Balkana, to je veoma uočljivo. To je moj utisak, koji se još više pojačao posle ovog gostovanja u Vizbadenu jer sam se ponovo uverio kakav odnos ti ljudi imaju prema okolini i stvarnosti, prema strancima, pripadnicima drugih naroda i drugih kultura...
Možete li da navedete neki primer?
- Od četiri dana koliko smo bili u Vizbadenu, tri večeri su se igrale četvrtfinalne utakmice evropskog prvenstva u fudbalu na kojem mi, na sreću, ne učestvujemo. Kažem na sreću, jer nemamo taj bezrazložni delirijum koji bi se kod nas stvorio sa nekom imaginarnom željom da budemo najbolji. Naime, prve večeri slavili su Nemci, a druge je pobedila Turska. Ja ne mogu da zamislim da u Beogradu pripadnici drugog naroda, pogotovu Turci, mogu bez problema da slave i da nose svoje zastave. Ne zbog toga što ovaj grad nije dobar. Naprotiv, on je dobar.
Nego zbog čega?
- Zbog toga što smo mi sredina koja nema taj stepen uvažavanja drugoga. Niko od Nemaca nije digao ruku na njih, ni najmanji incident se nije desio. A čuli ste šta se posle te utakmice između Hrvatske i Turske dešavalo u Mostaru. Treće večeri su pobedili Rusi. Umesto turskih, u istoj meri, vijorile su se ruske zastave. Uprkos toj istorijskoj razlici i istorijskim sukobima Nemaca i Rusa, niko od njih nije ni popreko pogledao te ruske navijače koji su slavili ulazak u polufinale. E, to je ono što mi, nažalost, nemamo. Verujem, bez obzira i na tu retoričnu podršku koju mi dajemo Rusima zbog podrške koju oni nama daju, i taj besmisao sa svetlećim reklamama „Hvala ti, Putine“ koje nas okružuju, da čak ni njima ne bi dozvoli da slave ovde, odnosno da bi se napravio neki eksces. O turskim navijačima da ne govorim.
Šta je uzrok svega toga?
- Jedna vrsta apsolutne ksenofobije i recidiv ratovanja, nacionalizma... Mi smo, nažalost, u dobroj meri sebi dovoljni i odveć sebe cenimo više nego što to zaslužujemo, pogotovu, (smeh) kada je fudbal u pitanju.
