Izvor: Politika, 16.Okt.2015, 10:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prošlost se uvek vraća kao avet
„Ja gotovo verujem da smo svi mi aveti...” Predstava „Aveti” nastala po istoimenoj drami Henrika Ibzena, u režiji Andreja Nosova, biće premijerno izvedena večeras i sutra na sceni Bitef teatra koji je jedan od njenih koproducenata uz Budva grad teatar, festival Mess i Hartefakt. Dramaturg je Vuk Bošković, scenograf Mirna Ler, kostimograf Lejla Hodžić, a koreograf Nikola Tomašević.
Mirjana Karanović, koja tumači gospođu Helen Alving, predvodi glumačku ekipu koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tumači Ibzenove junake. Tu su i: Branko Cvejić, Slobodan Beštić, Milan Marić i Jovana Gavrilović.
Drama „Aveti” priča o problemima braka, o grehovima u jednoj porodici, strahu, besu, beznađu. Koliko je delikatno ovu Ibzenovu dramu preslikati u aktuelni trenutak?
Sva velika umetnička dela, bilo da su literarna ili vizuelna zapravo izlaze iz vremena okvira u kojem su nastala. To je ono što ix čini velikim, tako da bez obzira što su se istorijske i društvene okolnosti promenile, od 19. veka do sada, neki odnosi među ljudima su ostali isti, navike, strahovi, emocije. Ljudi uspevaju da barataju sve komplikovanijim mašinama i stvaraju sve razvijenije tehnologije, ali svoj sopstveni emotivni život i to što vučemo kao lanac emotivnog nasleđa od naših predaka zapravo jako teško menjamo. Ova drama govori o tajnama, o zatrpavanju prošlosti i kako se ta prošlost vraća kao avet i duhovi za koje mislimo da su zauvek nestali iz našeg života, zato što smo ih gurnuli pod tepih i zato što više nećemo o tome da govorimo, ni da mislimo. Ovde je sve to smešteno u porodičnu priču, ali sve bi se zapravo moglo primeniti i na ostale društvene zajednice.
Predstava „Aveti” bavi se položajem žene u građanskom društvu, žene koja je i dalje potlačena. Istražuje da li je za ženu brak dužnost, odnosno zatvor ili sloboda? Do kakvih spoznaja ste došli?
Ne možemo razgovarati ni razmatrati položaj žene nezavisno od položaja muškarca, ili od društva u kojem i taj muškarac i žena žive. Žena i onda kada je bila u veoma potlačenom položaju, podržavala je taj sistem koji je u velikoj meri nju držao u podređenom položaju, iz straha da ne izgubi i onu poziciju koju je do tada imala. Tu se uvek radi o moći, uticaju u društvu, statusu, tako da mislim da to nije samo pitanje emotivnih odnosa između muškaraca i žena, nego je i to pitanje borbe za moć, za položajem koji ti daje određenu slobodu da živiš po svom. Tu slobodu u velikom delu istorije su imali muškarci zato što su imali moć u svojim rukama i finansijsku i političku. Nisam puno u ovom komadu razmišljala o položaju žene ili položaju muškaraca. Mislim da su i jedni i drugi nesrećni sa ulogama koje su im poverene. I komornik Alving, muž gospođe Alving koju igram, uništavao je svoj život jer nije imaosnage da ispuni ulogu snažnog, uticajnog oca. Uloga koja mu je bila nametnuta rođenjem i polom, a ona je stradala zbog toga što je suviše dugo čekala da preuzme vlast u svoje ruke, odnosno dok nije počela da živi onako kako je sama htela.
Gospođa Helen Alving želi da završi sa svojim dosadašnjim životom. Kakve istraživačke probleme vam je zadavala ova Ibzenova junakinja budući da bira dužnost umesto slobode?
Potpuno sam različita od te žene. Nikada u životu ne bih mogla toliko dugo da krijem nešto i da se pretvaram, da ispunjavam i poštujem društvene konvencije. Jednostavno nemam snage za to. U životu mi je mnogo lakše da odmah sve izrazim i da taj teret pretvaranja i laganja skinem sa svojih leđa. To mi je uvek bilo teško u životu. A gospođa Helen Alving je celog života to nosila na leđima. Laž o sreći sopstvene porodice, laž o idealnom mužu, laž koju je servirala svom sinu, laž o sebi samoj koju je nosila. Trebalo mi je dugo da shvatim zašto. Teorijski i racionalno je to lako objasniti, ali na emotivnom planu mi je bilo jako teško da to povežem sa sobom.
Ibzen bez ograda pogađa suštinu savremenog društva. U njegovim komadima se mnogo govori, a malo radi. „Aveti” se bave i problemom krivice i praštanja. Zašto su nam „Aveti” danas bliske?
Čini mi se da je pitanje krivice veoma često oruđe za držanje u pokornosti ne samo članova porodice, nego i šire, čitavih društvenih grupa. To je nametanje osećaja krivice osobi koju želiš da zadržiš pod kontrolom. To ljudi rade jedni drugima, a i sami sebi. To osećanje krivice zato što si nešto uradio ili nisi uradio nosimo jako dugo u životu. Nosimo čak i neke krivice svojih roditelja i predaka. Mi vrlo dobro znamo i u našoj zemlji i na celom Balkanu kako često u potrebi da se oslobodimo krivice to prebacujemo na nekog drugog. Prebacujemo odgovornost i krivicu na druge ljude.
Nedavno ste bili i predsednik žirija 49. Bitefa koji je na velikim iskušenjima. Kako ocenjujete ponuđenu selekciju?
Bilo je predstava za koje apsolutno ne vidim razloga da tu budu i koje su mi bile vrlo naporne za gledanje i za koje smatram da ne zadovoljavaju kriterijume kvaliteta Bitefa. Ali bile su četiri predstave koje su me fascinirale: „Ilijada”, „Murmel, murmel”, „Zbogom” i „Mi smo kraljevia ne ljudi”. To je za nekoga možda veoma mali broj, ali mislim da taj nivo varira od godine do godine. Neki put je sticaj okolnosti što finansijski, produkcioni... Mislim da je Bitef festival koji bi morao da bude podržan i da nastavi svoj život bez obzira na teškoće u kojima se i Beograd i država nalaze i da to nije preterana količina napora koju treba uložiti.
Društvene mreže preplavili su nedavno tekstovi kako zbog selekcije 49. Bitefa, tako i komentara selektorke Anje Suše u kojem se pored ostalog navodi da je „Jovanovim odlaskom Bitef postao glineni golub u zabavnom parku srpske kulture?” Kako vidite budućnost Bitefa?
Uvek ćete imati ljude koji će pokušavati da vas sklone. Bitef postoji jako dugo i ostao je na brizi i odgovornosti grupe ljudi. Uvek se mislilo: „Dobro, Bitef to je Jovan, neka on brine o tome”. Jovan je otišao, sada se opet misli: „Jovana nema, neka se o tome brinu oni koji se sada Bitefom bave”. Kao da je to neka mala privatna zabava grupe ljudi, kao da Bitef svake godine iznova mora da dokazuje svoju svrsishodnost. Kada se razmišlja o Bitefu, odnosno važnim događajima u Beogradu, mora da se ima vizija toga kako će se u budućnosti takvi događaji i organizovati i finansirati. Da to ne bude od godine do godine, već da bude deo tradicije.
Godinama se bavite i pedagoškim radom. Šta svojim studentima sugerišete, kakve savete mladim ljudima upućujete?
Savetujem im da ne čekaju da im neko nešto donese ili pokloni jer mislim da se to neće desiti. Bilo bi divno da za njih već postoji spremljen plan budućeg života i karijere, ali toga nema. Sugerišem im da se udružuju, da prate, da rade neprestano na sebi i da traže svoje šanse, a ne da sede i čekaju.
