Izvor: Blic, 30.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pronađeno vreme
Pronađeno vreme
Pre dvadeset godina kupio sam jednu retku ploču. Zvala se 'Parlić'. Izašla je u pet stotina primeraka, u izdanju malog izdavača iz Novog Sada, Studija M. Studio M jedan je od najlepših i najboljih prostora za izvođenje muzike u našoj maloj domovini, a tamo je snimljeno i nekoliko bitnih ploča raznih muzičkih rodova. Bila je to prvi put da se muzika Erika Satija pojavljuje u ovoj/onoj zemlji na domaćem nosaču zvuka. Beše to vreme kada su urednici izdanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << klasične muzike bili još konzervativniji od onih kojima je predmet interesovanja bio rokenrol ili džez.
Ta je ploča, nama tadašnjima, značila otvaranje izvesnih svetova. Ne samo zato što se Satija konačno moglo pronaći i slušati, a da ga ne dovlačite iz inostranstva, nego zato što smo, uz još jednu važnu ploču, u takođe malom tiražu, na kojoj je Nada Kolundžija svirala Džona Kejdža, počeli da tačnije razumevamo neke tačke dodira između savremene muzike, njenih početaka i onog što smo tada zvali 'pop-muzikom'. Bile su to te mitske osamdesete.
Pre nedelju dana, u istom tom krasnom Studiju M, Branka Parlić svirala je Satija. Svirala je i sedmu, novopronađenu Gnosijenu, onu koja, čini mi se, sublimira taj ciklus, koja mu daje konačni oblik. Povod je bio omaž pokojnom Mitru Subotiću Subi, zvanom Rex Ilusivii, jednom od onih velikih novosadskih urbanih heroja, kakvi su Čonta, Kebra, Janjetov, Tišma, sve velike face mog/našeg odrastanja.
Shvatio sam, tamo i tada, dve stvari: to što je te novosadske večeri upriličeno jedna je od značajnih prećutanih stvari srpske kulture, njenog kontinuiteta, na čijem se uništavanju predano radi; ima, srećom, sveta koji zna da je kultura i obnavljanje sećanja, danas još i više nego pre dvadeset godina. I drugo, sasvim lično - iako imam nekoliko nosača zvuka sa Satijevom muzikom, samo onaj način na koji ga svira Branka Parlić, jeste 'moj'. Zvučna inicijacija važna je kao i ona telesna. 'Pronađeno vreme', kazao bi Prust.
Hrist, ponovo razapet
'Pasija po Džošui' reditelja Paskvalea Šimeke
Legenda o Hristu, njegovom sukobu sa zemaljskim moćnicima i korumpiranim sveštenicima jer se obraćao narodu i govorio mu o pravdi i dobroti, obrađivana je u mnogobrojnim ekranizacijama, a italijanski reditelj Paskvale Šimeka je u 'Pasiji po Džošui' (god. proizvodnje 2005. trajanje: 100 min.) odabrao ugao koji ulogu Spasitelja povezuje sa progonom Jevreja tokom celokupne istorije. Po scenariju koji je napisao sa Nenelom Bonajuto, on prati sudbinu mladića Đžošue koji je sa svojim narodom l492. godine iz Španije prognan u Italiju. Stiže do Sicilije, dobija posao ugljara kod gazde koji je morao da se odrekne jevrejske vere. Na takmičenju za ulogu Hrista u narodnom prikazanju, on pobeđuje svojim poznavanjem religije, ali se previše uživljuje u ulogu Hrista, narod polazi za njim. Moćnici, uplašeni za svoje povlastice, razapnu ga po poznatoj hrišćanskoj matrici.
Iako se reditelj poziva na istorijske izvore, priča ima snažne dodirne tačke sa čuvenim romanom grčkog pisca Nikosa Kazancakisa (koji je na film preneo Martin Skorseze), kao i sa 'Pasijom po Mateju' Pjera Paola Pazolinija. Činjenica da se Hristova žrtva ponovila l.500 godina kasnije, kao i mnogo puta u istoriji čovečanstva, samo potvrđuje univerzalnost Hristove misije i snagu njegove poruke. Reditelj ubedljivo ocrtava dramu progonjenog naroda, atmsoferu nacionalne i verske netrpelivosti. Paradoks da neko strada zato što se previše uživeo u prihvaćenu ulogu mogao je da bude prikazan sa zrnom gorke ironije, ali to je autoru ovog filma izmaklo.
Koliko je osvežavajuće gledati film u kome nema prepoznatljivih zvezda, zbunjuje povremeno prilično školsko vođenje radnje. Pri kraju filma Šimeka želi da poveže ovu priču sa aktuelnim zbivanjima na Bliskom istoku, što je valjalo prepustiti gledaočevom zaključivanju. Slična niskobdžetna dela samo se izuzetno nađu pred očima naše filmske publike. Zato ovu priliku ne treba propustiti.
