Izvor: Glas javnosti, 22.Sep.2008, 06:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Priča o zlim vremenima

Premijera filma „Miloš Branković“ reditelja i scenariste Nebojše Radosavljevića u kome je svoju prvu glavnu filmsku ulogu odigrao mladi glumac Miloš Vlalukin zakazana je za 24. septembar u bioskopu Ster sinemas.

Radosavljevićev igrani prvenac koji će u oktobru biti prikazan na festivalu u Valensiji, nagrađen je na nekoliko domaćih festivala.

U Novom Sadu na Sinema sitiju dobio je priznanje za fotografiju (Miloš Kodemo), u >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Vrnjačkoj Banji specijalnu nagradu za scenario i u Sopotu nagradu publike.

Film „Miloš Branković“ najavljen je kao teška priča o zlim vremenima u Srbiji s početka 21. veka, kao priča o zločinu, kazni i pravdi. Miloš Branković je običan mlad čovek, koji samo želi da bude uspešan arhitekta i da voli Aleksandru. Iako tome ni na koji način nije doprineo život mu se pretvara u pakao, postaje predmet maltretiranja ulične bande, žrtva prevare.

- Scenario me je privukao pre svega provokativnošću tema koje pokreće, a koje ne bih otkrivao. Najintrigantnije mi je bilo da se postavim u okolnosti čoveka koji je u životu prošao ono o čemu ja nisam mogao ni da sanjam, dakle lika koji je radikalno drugačiji od mene. U životu mi srećom nikada nije toliko loše krenulo. Zadovoljan sam i filmom i sobom mada bi o tome bilo bolje da govore drugi - kaže Miloš Vlalukin.

NOVA SEZONA

Radujem se svakom novom izvođenju u pozorištu.

Podjednako uživam bilo da igram dve ili dvadeset scena. Ove sezone ću ponovo igrati Kurta Kobejna u „Velikoj beloj prevari“. Od mojih starih predstava na repertoaru će biti „Bolest porodice“ u Ateljeu, „Smrt“ u JDP, „Majstor i Margarita“ i „Višnja u čokoladi“ u Zvezdari. „Čika Jova Zmaj“ i „Princeza žaba“ u Bošku Buhi, „Cirkus istorija“ se više neće igrati.

Svaka nova sezona počinje sa novim, drugim žarom igre. Biće lepo u oktobru i cele naredne sezone.

ĐORĐE KADIJEVIĆ JE LEGENDA

U filmu o Nikoli Pašiću igrate kontroverznog sina velikog državnika.

- Zanimljiva uloga, mada to pouzdano možete da kažete samo posle montaže. Prvi put sam igrao nekoga ko je stvarno postajao, momka koji je bio poznat po velikim mahinacijama u Kraljevini SHS. Branili smo ga činjenicom da je sve ono što je činio poticalo iz bremena koje je nametala životna uloga sina takve veličine kakva je bio Nikola Pašić. Najuzbudljivije je ipak bilo raditi sa rediteljem Đorđem Kadijevićem, čovekom koga smatram legendom ne samo u filmskoj umetnosti.

KAKO SAM POSTAO GLUMAC

Živeo sam u zgradi u kojoj su mi komšije bile Žanko Tomić i Nataša Marković. Oni su me vodili na probe trupe Torpedo, bilo je to devedeset osme. Svidelo mi se pozorište, osetio sam adrenalin, spoznao kako se uopšte pravi teatar. Taj doživljaj me je „navukao“ na glumu. Kako danas radim? Najnormalnije je da ti u nekim trenucima bude teško. Nije isto ako se ozbiljno pomučiš i kada sve ide lako. Tek kada se dobro iskidaš iznutra, možeš nešto i da preneseš ljudima.

„TURNEJA“ NA TRAGU STARE SLAVE

Srpska kinematografija je svoje vrhunce doživela krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. U to vreme napisani su najbolji scenariji, a filmovi su bili na visokom umetničkom nivou. Danas kada ima mnogo više producenata, televizija, zastupljen je potpuno drugačiji pristup filmu - daleko komercijalniji. U moje omiljene filmove iz tog doba spadaju ostvarenja Gorana Markovića, Srđana Karanovića, uopšte autora Praške škole, Miše Radivojevića. Bile su to legende srpske i jugoslovenske kinematografije. Čuo sam da je „Turneja“ fenomenalan film i mnogo se tome radujem, nadam se da će dosegnuti staru slavu domaćeg filma.

U pomenute provokacije spadaju pretpostavljam i žestoke erotske scene, recimo na početku filma, čiji ste akteri vi i Jovana Stipić. Scene kojima se teško mogu osporiti visoki estetski dometi, ali one gej, pri tom vrlo eksplicitne na koje je već bilo reakcija.

- Ne može jedan film svima da se svidi. Nekima će biti super, nekima onako. Neka svako zadrži svoje mišljenje. Sigurno će biti različitih kritika, neki već aplaudiraju provokacijama koje ste pomenuli.

Da li kritike mogu da vas vas pokolebaju, da vam iseku krila?

- U principu mi kritike nisu mnogo važne. Uvek dobro znam šta sam uradio, držim do mišljenja kolega i prijatelja, koji me poznaju i prate. Najvažnije mi je uvek da li smo kao tim, kao kolektiv uspeli da ostvarimo visoke domete.

Posle ekspresivne uloge u filmu delikatne osećajnosti „Sutra ujutro“ ponovo ste angažovani u priči o mladim ljudima u postmiloševićevskoj Srbiji. Utisak je da je ovoga puta sve daleko mračnije i radikalnije.

- Prošlo je osam godina, generacija koja je preživela Miloševićevu Srbiju je odrasla, sazrela. Pokušavamo da osvežimo kinematografsku i pozorišnu scenu, da ostavimo neki naš pečat. I „Miloš Branković“ i „Sutra ujutru“ su izrazito umetnički filmovi, ali različitog senzibiliteta, Milene i Olega u odnosu na Nebojšu. Ne bih umeo da se opredelim, svaki je zanimljiv na svoj način. I u svakom je neki moj doprinos.

Kako biste opisali vaš lični doživljaj trenutka u kome danas živimo.

- Mislim da će sigurno biti bolje, jer gore ne može. Videćemo za godinu, dve, tri ili pet.

Da li imate neko svoje optužujem i na koju adresu biste ga uputili?

- Nemam, niti bih voleo da ga imam. Svako treba prvo da se pobrine da sebe predstavi u najboljem svetlu, a tek onda da napada ili ne napada druge.

Nastavak na Glas javnosti...