Izvor: Politika, 05.Dec.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča o carevom novom odelu
Nisam pristalica ljudi koji u svojim postupcima postaju tvorevine narcizma i koristoljublja, svejedno da li se koristili sintagmama klasičnosti ili postmodernosti kao ideološkom oblandom
Izdavačka kuća „Draslar – partner” iz Beograda objavila je sabrana dela Vladana Dobrivojevića u petnaest knjiga. U ovom impozantnom kompletu su romani: „Soba na dohvat vulkana”, „Legenda o zemlji zrikavaca”, „Laida” (Plima sa dva dna), >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „San vodoslikara” (Majstor senki), „San vodoslikara” (Podražavanje Sunca, I i II deo), „San vodoslikara” (U Sinu Božjem, I i II deo), „Ime Vir” (Jeremija), „Nostalgija” (Prometej), „Nostalgija” (Amerika), „Nostalgija” (Demon), „Ime Vir” (Džeremaja) i „Kako je govorio Zaratustra” (I i II deo).
Poslednja knjiga u sabranim delima je studija Jasmine Ahmetagić „Potraga koja jesam”, posvećena delu pisca. O ovom mladom piscu kod nas su, inače, pisali i Jovica Aćin, Željko Simić, Svetlana Velmar-Janković, David Albahari, Ivan V. Lalić, a u Hrvatskoj, pre svega, Vesna Krmpotić i Dario Grgić.
Danas se o Vladanu Dobrivojeviću više zna u Hrvatskoj nego u Srbiji, književni časopisi mu posvećuju svoje stranice, o našem autoru se govori kao o jednom od „najzagonetnijih savremenih srpskih pisaca”.
Kako to objašnjavate?
Ukoliko je tačno, togovori samo da je u ovom trenu tamo jasniji i čujniji glas iza kojeg stoji um koji te knjige procenjuje kao vredne i preporučuje ih.
Jasmina Ahmetagić, koja je napisala knjigu o vašem delu, kaže da svet posmatrate očima „razrogačenog planetarnog stranca”. Šta je predmet vašeg posmatranja?
Mislim da je profesorka Ahmetagić tako pisala i kompoziciono izvela pomenutu knjigu da je mogla da je elegantno i efektno poentira tim citatom. Pa eto, na primer, meni sve u tom njenom trudu izgleda vredno posmatranja: stvaralačke i profesionalne peripetije koje darovita osoba naposletku strpljivo i umešno pretoči do izgleda skladnog i lepog dela, a to delo potom bez straha, dodvoravanja i kalkulisanja ponudi bližnjima.
Vaše knjige su i pobuna protiv sveta u kojem živimo, protiv haosa i nereda koji vlada?
Pretpostavljam da, prilikom čitanja, knjige deluju i tako ali je to već suočavanje sa dovršenim delom. Onoliko koliko mogu da prepoznam, sam proces njihovog nastajanja nema u sebi ničeg buntovnog. Naprotiv, samo pokušavam da se družim smernošću i zahvalnošću što postojim u prirodnom okrilju čiju skupocenost, međupovezanost i celovitost osećam, a da to nisam zaslužio. Ili se, bar, zasluge ne sećam. Naučio sam da se u takvom stanju sve ispravnije vidi, odnosno da ono vidljivo želi da mi se poverljivije predstavi. Tako mi postojanje postaje prijatelj, pa živeći i pišući nastojim da to prijateljstvo sačuvam i odbranim tu gde jesam i u čemu jesam.
Odlučno kažete „ne” karijerizmu, estradi (estradnoj kritici), licemerju, politikantstvu, književnim klanovima i kuhinjama?
Otprilike tako je napisano u jednoj sažetoj karakterizaciji mog, kako se to kaže, držanja. Sve to što ste pobrojali zaista zvuči neprivlačno i negativno i većina će reći odlučno „ne”. Možda je nevolja u tome što se to pobrojano smatra, ipak, nužnim za nešto procenjeno kao privlačno, pa se neretko, posle kazanog „ne”, odlučno uradi – da. Možda neću pogrešiti ukoliko kažem da naprosto ne volim da mi drugi ljudi bez pitanja diktiraju nužnosti, ili da mi ma šta postavljaju kao zakulisan uslov postignuća. Po tu mi cenu bilo koje privlačno postignuće gubi smisao.
Možda baš zato kritičari „preskaču” vaše romane, prećutkuju vaše postojanje na književnoj sceni?
Kritičari nastoje da naprave svoju scenu po meri onih privlačnih postignuća koje sami cene i priželjkuju, kao i aktivnosti koje preduzimaju da do njih dođu. Kakvi oni, takva scena. Govorimo o ljudima, i ovde i onde.
U čemu se sastoji preispitivanje Ničea, vašeg slavnog prethodnika, ali i drugih, savremenijih filozofa?
Nažalost, nisam vičan da u ovako kratkom razgovoru odvažem ono što se smatra velikim civilizacijskim idejama, a to, između ostalog, pokušavam radnjom u knjigama. Ako tamo, na primer, ljudi od prilično snažne volje i moći prave od sveta osobene kulise u kojima bežeći od nemoći i nevoljenosti prebiraju ništavne reči i isprazne postupke kao brojanice nove religije, pa ih potom svuda i stalno unaokolo besomučno prepakuju, razmenjuju i reklamiraju, tada Ničeove ideje postaju sastavni deo knjige.
Junaka postupno vodite kroz sedam takoreći alhemijskih poglavlja do prepoznavanja poruke istorijskog Zaratustre, u čemu pomažu suočavanja s porukama dela najvećih kompozitora Zapada, od Šenberga do Baha?
Produžavajući prethodni odgovor mogu da kažem da, kroz oficijelne epohe, baštinimo protivposvećeničke zahvate. Nasuprot Zaratustri koji je propovedao neprestanu usredsređenost na spasavanje prirodnog sveta, mi smo dospeli do apoteoze samoživosti. Na tom smo putu uspeli da isprevrćemo ili razorimo značenje umetnosti, polnosti, mitske uzvišenosti, dualizme, sudbine, što su upravo ponaosob opsesivne teme tretiranih kompozitora.
Iako moderno pisan, Vaš roman je i odbrana – klasičnog romana. Niste pristalica postmodernih tvorevina?
Jedino mogu da budem pristalica ili nepristalica ljudskih postupaka. Nisam pristalica ljudi koji u svojim postupcima postaju tvorevine narcizma i koristoljublja, svejedno da li se koristili sintagmama klasičnosti ili postmodernosti kao ideološkom oblandom. Notorne istine da je Stari zavet postmoderno štivo postali smo svesni kada nam je to nametnula terminologija korišćena za postizanje nečijih karijera. Po tome je postmoderno doba veoma klasično. Mislim da jedino priču o carevom novom odelu nikad niko neće pokušati da zasvojata u pravljenju uspeha. Veoma je opasna poruka da u publici jedino dete prepozna ludilo golog cara. A sasvim je nepodnošljiva mogućnost da naš odgovor na pitanje: „Kakav sam bio kao nag čovek” bude ono jedino što će zanimati publiku koja nas čeka kada siđemo s ove, kako pomenuste, scene.
Zoran Radisavljević
[objavljeno: 06/12/2009]
