Izvor: Blic, 06.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preživeli
Preživeli
Vetar duva kao voda, pririredio Ivan Cvetanović, NKC, 2006
Ovaj izbor iz stvaralaštva severnoameričkih Indijanaca otkriva kulturne protivrečnosti sa kojima se suočavaju potomci istrebljivanih naroda. Bez obzira na doba u kome su živeli (od početka do kraja 20. veka), na mesto rođenja (od Kalifornije do Aljaske) ili obrazovanje (od fizičkih radnika do dobitnika Pulicerove nagrade), indijanski autori svedoče o odumiranju sopstvenog identiteta: >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dok ih sećanje na žrtve 'američkog holokausta' (Naja Fransisko) obavezuje da obožavaju (ratničke, naivne) pretke (Luiz Litl Kun Oliver), dotle ih tehnološki napredak, ali i oni sami, kao novi, (sa belcima) 'mešani ljudi', opominju da je to nemoguće (Pola Gan Alen); ostaje im samo da tvrde kako ne pripadaju 'svetu novca, lažnih obećanja i bolesti' (Džejms Velč) koji temeljna obeležja njihovog postojanja (rituale, vigvame) koristi kao (holivudski) turistički kič (Ema Li Vorior).
U promenama tematskih preokupacija ovih pesnika ogledaju se oscilacije (rasizma) u američkom društvu za koje su Indijanci čas bili darvinističke atrakcije (Gejl Trimblej, Linda Hogan), a čas 'prirodni Amerikanci' koji sa belom sabraćom ravnopravno dele istorijsku sudbinu (Vijetnam) i socijalne nepravde (Rej Jang Ber, Luiz Erdrik, Karter Rivord, Gogiši Kerol Arnet). Pa ipak, ovi autori su najupečatljiviji zbog doživljaja prirode, zbog evociranja mitskog jedinstva ('primitivnog' čoveka) sa tvorevinom, bez hijerarhije (Nora Dauenhauer, Moris Keni, Lens Henson), jer u čitaocu bude čežnju za pastoralnom jednostavnošću, čistom savešću i (ekološkom) idilom.
Sva istorijska tragika severnoameričkih Indijanaca sažeta je u činjenici da njihovi najbolji pesnici 'nastavljaju' kulturu predaka na jeziku onih koji su nastojali da je zatru.
'I tu je čovek' - YUBIN
U Međunarodnom kulturnom centru Yubin (Terazije 26) na izložbi koju su nazvali 'I tu je čovek' tri fotografa, Marija Milovanović Maksimović, Fadil Šarki i Vlada Milinković promovišu se kao grupa. Zajednički nastup koji su nazvali 'I tu je čovek' definiše njihovo samo naizgled različito opredeljenje za fotografiju. Njihovo fotografsko viđenje istovremeno pokriva dva polja: realnost i imaginaciju.
Realnost je ono što na fotografijama Fadila Šarkija prepoznajemo kao ledenu pustinju, selo iznad oblaka, Prokletije, proleće na Zlataru..., ono što na snimcima Marije Milovanović Maksimović vidimo ispred kuća, na prozorima ili u uličicama obasjanim mediteranskim suncem, i ono što potpada pod urbane prizore kod Vlade Milinkovića.
Ovo je prvi stepenik čitanja njihovih fotografija. Na drugom je značenje koje one nose i koje gledalac može i sam da otkrije ukoliko se u njih uživi, ili, što bi se reklo pusti mašti na volju. Ono bi se kod Šarkija moglo iskazati kao čovekovo ushićenje pred prirodom, njenim skladom i koloritom; kod Marije kao podnošljiva lakoća življenja; a kod Milinkovića kao zagubljenost jedinke u velegradu. Bez obzira što na njihovim fotografijama nema čoveka (čak je i kod Milinkovića on depersonalizovan) njegovo prisustvo je ipak tu negde: u tragovima koje ostavlja za sobom.
Treći nivo razumevanja ovih fotografija tiče se tehničke realizacije u kojoj nema propusta, greške ili takozvanog budženja. Uravnoteženost ideje, forme i realizacije prosto pleni posmatrača podstičući ga da i u svom životu traži više smisla.
|
