Izvor: Politika, 07.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preminuo Juzef Šajna
Stvorio je vlastitu formulu pozorišta koje je nazvao „pozorištem likovne naracije”
Na najznačajnijem varšavskom groblju Povonski, u Aleji zaslužnih, 30. juna sahranjen je Juzef Šajna (13. mart 1922–24. jun 2008), jedan od poslednjih istinski velikih umetnika sveta, slikar, scenarista, režiser, pedagog, teoretičar umetnosti... Pre toga, održano je opelo u Crkvi svetog Karola Boromeuša, kome su pored porodice, prijatelja, kolega i brojnih poštovalaca prisustvovali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ministar kulture i nacionalnog nasleđa Republike Poljske i niz predstavnika gradova u kojima je radio.
Usledili su i telegrami i venci iz cele Poljske, Evrope, obeju Amerika, mnogih zemalja Afrike i Azije. Uz najviše vojne počasti i uz zvuke narodne himne. Umro je u 86. godini, radeći, kao retko ko do poslednjeg dana. Iako je „u mladosti iskusio veliku dramu. Bio je zatočenik koncentracionih logora Aušvic i Buhenvald. Međutim ta iskustva nisu ga slomila, preskakao je sve prepreke sveta, da bi ljudima govorio o smislu i vrednostima života”, mada to na prvi pogled, kada se uzme u obzir i njegovo likovno i pozorišno stvaralaštvo, ne deluje tako. Rečima, mada se mnogo više koristio slikom. U svakoj prilici. Na otvaranjima svojih brojnih izložbi. Na konferencijama za mir. Na proslavama završetka Drugog svetskog rata. Na uručivanjima brojnih nagrada i priznanja za svoju umetnost i svoje stavove.
Kada se vratio iz logora posle pet godina, otišavši sa sedamnaest, u životu nije zatekao nijednog člana porodice. Jedini izlaz mu je bilo školovanje. Završio je gimnaziju i maturu u Žešovu, zatim otišao na studije grafike i scenografije u Krakov. Pored skromnih stipendija morao je i da zarađuje, pre svega za materijal potreban za studije. Tako je počeo da se bavi primenjenom grafikom ili, kako bismo danas rekli, dizajnom, prvenstveno plakatom. Veoma rano se opredelio za pozorište. Sebe je kao pozorišnog stvaraoca uobličio, jer kao izraziti individualista, nikada nije pripadao nijednoj grupi ni pravcu. Činio je to postepeno. Počev od Narodnog pozorišta Nova Huta u ulozi scenografa, sve do promena 1956.
Kada je cenzura popustila i socrealizam zamenjivali novi pravci, pored scenografije počeo je da se bavi i režijom. I najvažnije, stvorivši vlastitu formulu pozorišta koje je nazvao „pozorištem likovne naracije”. S akcentom na vizuelnoj ekspresiji, mada, za razliku od drugih avangardnih pozorišnih stvaralaca nikada nije odbacio glumca i reč. Svoje ideje najpotpunije je izrazio u Pozorištu Studio u Varšavi, kojim je rukovodio od 1972. do 1982, to jest, do uvođenja ratnog stanja, ostvarivši „Repliku”, „Vitkacija”, „Fausta”, „Gulgutijeru”, „Dantea”, „Servantesa”, „Majakovskog” i dr. Ove predstave donele su mu svetsku slavu. Pozorišni kritičari smatraju zbog univerzalnosti jezika, slogana: Život pretvaram u sliku.
Zahvaljujući postojanju Bitefa i upućenosti Jovana Ćirilova i Mire Trailović u svetski pozorišni život, posebno avangardnih pozorišta, kakvo je bilo i Šajnino, on se kao scenograf krakovskog Starog pozorišta već 1968. pojavio s predstavom „Hladan tuš” Majakovskog. U znak sećanja na to, Jovan Ćirilov ga je pozvao kao specijalnog gosta na prošlogodišnji Bitef. Tom prilikom u Muzeju primenjene umetnosti 22. septembra, otvorena je izložba njegovih scenografskih i režiserskih radova naslovljena sa „TEART”, koju je koncipirala dugogodišnja saradnica i poznavalac Šajninog dela, profesor Agnješka Keher-Hensel. Video projekcija njegovog najznačajnijeg dela „Replika”, koja je bila povod za tročasovni razgovor s beogradskom publikom, prikazana je 25. septembra. S tugom mogu da konstatujem da je velika šteta što na Bitefu nismo imali prilike da vidimo neku od verzija „Replike”, jedne od najznačajnijih predstava XX veka, kojom je Šajna obišao ceo svet, dobio niz nagrada na najvećim pozorišnim festivalima, pokazao da originalni umetnici nastaju i postoje bez obzira na situacije i sisteme u kojima žive.
Biserka Rajčić
[objavljeno: 08/07/2008.]
.jpg)
