Izvor: Blic, 31.Okt.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravda
Pravda
Opet sam na HRT2 gledao seriju o advokatima kojoj stalno propustim špicu, pa nisam siguran kako se tačno zove, ali recimo da je 'Pravda za sve”. Naziv, uostalom, ionako nije važan, pošto želim da podelim sa vama iskustvo gledanja vrhunskog televizijskog ostvarenja koje postaje arhetip, prelazi rampu i probija ekran, bez pitanja ulazeći direktno u ono što bi trebalo da predstavlja stvarni život. U dvema vezanim epizodama od prošle nedelje jedan od advokata postiže >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << trijumfalnu pobedu u sudnici sa takvom rešenošću, takvom neverovatnom voljom i takvim fantastičnim odsustvom poštovanja uobičajenih proceduralnih kočnica i sličnih prevara diktature proseka da ekran prosto blista. Zatim sledi odgovarajući obrt – njegov drug iz detinjstva, za koga je bio toliko uveren da je nevin da je pogazio sva postojeća pravila, plus neka koja je sam izmislio na licu mesta samo da bi i njih mogao pogaziti, ustvari jeste ubica.
Obrt je stvar scenarističke veštine i izveden je, kao i sve ostalo u ovoj seriji, besprekorno, ubedljivo i upečatljivo. Ali ono što je ove dve epizode učinilo tako fascinantnim jeste briljantna, nepogrešivo dosledna stilizacija izazova društvu zasnovanom na mehaničkom, silom usađenom poverenju u najprovidnije, najdrskije laži sistema. Autori idu toliko daleko da advokat, u potrazi za stvarnom pravdom, otkriva seksualne avanture sveštenika, insinuira incestuozne fantazije majke optuženog i otključava vrata mnogih drugih zabranjenih soba. Džejms Spejder, za koga sam do sada mislio da mu leže samo uloge mlakih i poludefinisanih tipova, na tako zadivljujući način je izgradio lik advokata da je je ovaj nepravedno konstruisani lični stav jednim potezom okrenuo naglavačke.
Viennale
U Evropi postoji oko 600 filmskih festivala na kojima se dodeljuju Zlatne palme, urme, banane, pomorandže i drugo egzotično voće. Ima i onih koji nemaju nikakve zvanična odličja, sem nagrada kritičara i pojedinih redakcija. N1ajpoznatiji u ovoj drugoj porodici su njujorški i londonski, a među njima a je i ugledni bečki međunarodni filmski festival Viennale, koji je po 43. put održan između 14. i 26. oktobra. Kao i prethodnih pet godina, otkad koristim ljubazan poziv domaćina da kao gost-izveštač pratim prvu polovinu festivala, program je ponudio više od 22o igranih i dokumentarnih filmova, zatim desetak specijalnih programa i panorama, među kojima je bila najznačajnija džinovska retrospektiva celokupnog rada jedne od ikona američke avangarde Endija Vorhola. Veliku pažnju su izazvali programi 'Počast Buenos Airesu', 'Proleterski Kino u Austriji', kao i Počast glumici i pevačici Džejn Birkin, koja je dala niz pres-konferencija i održala Gala koncert u bečkom Narodnom teatru. Osnovno obeležje programa koji je sastavio kritičar Hans Hurh su nezavisni i alternativni filmovi, bez prisustva velike holivudske produkcije koja se odmah po stizanju u grad prikazuje u najelegantnijim bečkim bioskopima.
Po ugledu na nekadašnji beogradski Fest ovde su bili okupljeni najznačajniji filmovi iz Berlina, Kana i Venecije, ali su se u pet festivalskih dvorana naporedo sa njima prikazivala dela iz Tuske, Irana, Burkine Faso, Urugvaja i odakle sve ne. Festival je ovako promišljenim kulturološkim pristupom očigledno odnegovao mlađu, uglavnom studentsku publiku koja je dobro pspunjavala bioskopske prostore. U stvaranju programa okupljeno je, za razliku od našeg Festa, stotinak najznačajnijih austrijskih i nemačkih filmskih stručnjaka. Grad Beč je zadovoljan idejom da festival ne čine filmske zvezde, već filmovi. O toj tradiciji možemo samo da sanjamo.
