Izvor: Politika, 17.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište ostaje zauvek
Svako vreme ima svoj pozorišni izraz, svoje protagoniste, velike i male glumce, kaže Olivera Marković, ovogodišnji dobitnik nagrade "Zlatni ćuran"
Dramska umetnica Olivera Marković ovogodišnja je dobitnica nagrade za životno delo "Zlatni ćuran", priznanja koje se po tradiciji dodeljuje u okviru pozorišnog festivala "Dani komedije" u Jagodini. Najveće priznanje festivala do sada su dobili Miodrag Petrović Čkalja, Danilo Bata Stojković, Mira Banjac, Ljubomir Ubavkić >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Pendula i Nikola Simić. Ovogodišnji, 36. festival "Dani komedije" u Jagodini biće održan od 20. do 27. marta.
Olivera Marković imala je samo devet godina kada je u Niškoj Banji osnovala "pozorišnu trupu" u kojoj je bila glavna glumica, rediteljka, autorka tekstova i upravnica. Kada je 1948. godine upisala Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, u klasi Mate Miloševića, imala je za sobom nekoliko zanimljivih scenskih ostvarenja. Član Beogradskog dramskog pozorišta postaje 1951. godine. Tokom uspešne i duge karijere ostvarila je skoro 150 uloga u pozorištu, snimila više od 50 filmova, igrala u mnogim televizijskim serijama. Uloge po kojima je pamti pozorišna publika ostvarila je u "Mački na usijanom limenom krovu" Tenesija Vilijamsa, Krležinom "Vučjaku", Milerovom "Lovu na veštice", Šoovom "Pigmalionu", "Dobrom čoveku iz Sečuana" i "Majci Hrabrost" Bertolta Brehta... Dobitnik je velikog broja glumačkih nagrada i priznanja.
Iza Vas je bogata i uspešna karijera. Ša Vam znači nagrada za životno delo "Zlatni ćuran"?
– To je izuzetno vredna nagrada. Veoma cenim komediju i smatram da samo pravi glumci mogu igrati podjednako uspešno i tragediju i komediju. Biti komičar ujedno znači i biti po malo podozriv, u svakom slučaju na komičare se gleda sa drugim naočarima nego na "tragičare". Ali, mislim da je igrati komediju u suštini mnogo teže. Za to vam treba duha, a to nemaju svi. Zato mi ova nagrada mnogo znači.
Gluma je, kako ste jednom izjavili, žrtvovanje. Kad biste ponovo počinjali da li biste izabrali isti put?
– Svakako, iako nisam sigurna da bi taj izbor značio i srećan život. Ljudi često misle da su glumci nekakav srećan svet koji se sjajno provodi u životu. To, jednostavno, nije tako. Ali, kada ste glumac onda iz toga nema povratka. Malo je onih koji su napustili glumu. Mnogo je više onih koji su celi vek proveli pateći se sa njom. Ali, ne žalim se. To je moj izbor.
Neposrednost izdvajate kao najubojitije komičarsko oružje, a komediju kao žanr po svom ukusu. Koje su njene čari?
– Neposrednost se ne može opisati jer za nju ne postoji recept, tajna majstorske radionice. Ili ste neposredni ili to niste. Možda je jedini znak da li ste neposredni ili to niste unutrašnje osećanje koje imate kada glumite. Ako ne varate sebe nećete prevariti ni publiku.
Nosite u sebi želju da napišete scenario za jednu istinitu komediju s kraja Drugog svetskog rata... Da li će u skorije vreme biti pred publikom, s obzirom da je Vaš sin Goran Marković obećao da će je režirati?
– Moj sin je obećao da će jednu našu zgodnu pričicu iz prošlosti, koja opisuje rađanje jedne pozorišne trupe pred sam Drugi svetski rat i, kasnije, nastanak Beogradskog dramskog pozorišta, staviti na papir. Ja za to nemam više snage, ali on će to uraditi za mene.
Pored velikog glumačkog dara, publika se divila i Vašoj lepoti. Koliko je fizička lepota bitna za propusnicu u svet glume i da li je dovoljna?
– Vrlo je važno da, na primer, kod Nušića sve žene lepo izgledaju, da imaju šarma i, ponajviše, duha. Ali, fizička lepota ne znači ništa bez glumačkog umeća. Mogla bih čak reći da se lepota na sceni glumi, kao i sve ostalo. Ako je neko lep i prazan, ništa od te lepote neće delovati.
U mladosti ste želeli da igrate Anu Karenjinu, u zrelom dobu u Čehovljevom "Višnjiku". Da li danas maštate o nekoj junakinji?
– Više ne glumim i trudim se da ne razmišljam o budućim ulogama. Uostalom, odigrala sam jako mnogo toga. Nijedna glumica ne odigra baš sve što bi želela i potrebno je da se sa tim pomiri.
Prošlo je vreme u kojem se glumac poštapao sitnim realističkim potezima, pravio bravure zbog aplauza... U čemu je problem, odnosno poenta savremenog domaćeg pozorišta?
– Ne pratim već duže vreme savremeno pozorište. Svako vreme ima svoj pozorišni izraz, svoje protagoniste, velike i male glumce. Sve prolazi, ali pozorište, izgleda, ostaje zauvek.
Pevanje je jako bitan segment Vašeg umetničkog bića. Zašto tvrdite da je pesma jača od bilo kakvog glumačkog monologa?
– Ponekad, kao kod Brehta, na primer, pevanje je bitan, možda najbitniji deo našeg posla. Ali gluma i pevanje su nekako veoma srodni, u pozorištu često i spojeni. Kao u "Majci Hrabrost", na primer. Teško možete naći odličnog glumca koji ne peva lepo. To ide jedno sa drugim...
Borka Trebješanin
[objavljeno: 17.02.2007.]
.jpg)
