Izvor: Glas javnosti, 24.Nov.2009, 02:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište je tračak nade
U svega nekoliko meseci, za briljantno odigranu ulogu Ahmeda Nurudina u predstavi „Derviš i smrt“ beogradskog Narodnog pozorišta poznati makedonski dramski umetnik Nikola Ristanovski osvojio je čak sedam značajnih priznanja. Posle nagrada za najbolje glumačko ostvarenje na „Joakim festu“ u Kragujevcu, Festivalu bosanskohercegovačke drame u Zenici, novosadskom Sterijinom pozorju, Teatar festu „Petar Kočić“ u Banjaluci i zaječarskim „Danima Zorana Radmilovića“, ovih dana dobio >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << je nagradu nacionalnog teatra za najbolje individualno premijerno umetničko ostvarenje i „Rašu Plaovića“, prestižno priznanje koje se tradicionalno dodeljuje za najbolju ulogu na beogradskim pozorišnim scenama u protekloj sezoni.
Zamka politike
Meša Selimović u drami „Derviš i smrt“ progovara o neprestanim i mučnim preispitivanjima intelektualca u totalitarnom poretku, njegovim etičkim dilemama, verskim sumnjama, duševnim lomovima... Kakva je uloga intelektualca u današnjem vremenu? Da li je moguće ostati čist, a ne biti žrtva?
- Ujutru ili uveče, svejedno, čovek uvek dolazi u situaciju da napravi neki kompromis. Danas niko nije dovoljno čist. Ipak, najbitnije je da pokušaš da budeš to što jesi, ali i da zadržiš jedan korektan odnos prema svemu. Međutim, uvek moraš da imaš i senzore da osetiš kad radiš nešto što ne bi trebalo. U tom smislu, ta uloga ili pozicija je vrlo teška. Danas sve manje ima pojedinaca i ljudi koji zastupaju sebe same, jer su svi, uglavnom, u nekim grupama, strankama... Iako mnogi od nas ne žele da se bave politikom, ona se sve više, i to vrlo intenzivno, bavi sa nama. U tome je zamka.
Mislite li da bi ta priznanja, na izvestan način, mogla „otvoriti teren“ za vaše češće angažmane ne samo u srpskom pozorištu, već i na filmu i televiziji?
- To ne znam, ali znam da ću i dalje, vrlo pažljivo, gledati da radim ono što me greje i sa ljudima koji me greju. Dakle, sačuvaću osećaj šta mi je toplo, a šta nije. Ja i dalje tvrdim da je pričanje nekih priča u pozorištu, na filmu ili televiziji jedna vrlo intimna stvar koju treba raditi sa ljudima sa kojima se razumeš. To će i ubuduće biti moj osnovni kriterijum.
Kakva je uloga pozorišta u svemu tome, da li je ono „polje“ za bežanje od života ili, pak, intenzivnog suočavanja sa njim?
- I jedno i drugo, bez dileme. Za mene je pozorište, u širem društvenom smislu, jedan tračak nade. U njemu se, još uvek, na toplom održavaju neke stvari koje smo zaboravili. Pozorište je jedino mesto gde se neke vrednosti stavljaju na pijedestal. Kad ne bih verovao da je tako, onda bih se povukao.
Šta biste u tom slučaju izabrali kao „rezervnu“ varijantu?
- Pisao bih, verovatno.
