Izvor: Blic, 05.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Postajanje umetnošću' MSU
'Postajanje umetnošću' MSU
Tek što je završena retrospektivna izložba Bore Iljovskog, u Muzeju savremene umetnosti otvorena je nova - 'Postajanje umetnošću' Neše Paripovića. Za razliku od Iljovskog, čiji je savremenik, Paripović je nakon samo četiri slike_arhiva (od koji su tri u vlasništvu kolekcionara Trajkovića, a jedna u MSU), krenuo sasvim drugim putem - ka konceptualnoj umetnosti. Izlaženje izvan rama slike_arhiva jeste bio njegov cilj, ali, kaže Paripović: >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Nisam stvorio nijedan rad koji u krajnjoj liniji ne bi mogao biti slika'. Posle prvih zajedničkih 'dijaloga' sa svojom generacijom u Studentskom kulturnom centru, sedamdesetih, Paripović je zapravo radeći performanse u osami, sačuvao krajnje lični odnos prema delu, kao umetnik koji slika u svom ateljeu, a ne pred publikom.
Na taj način Paripović je postigao dva cilja. Prvi je maksimalna subjektvnost njegovog rada. Na primer, video radovi koji prikazuju ritual paljenja cigarete, odnosno sećanje na Poloka - kada u ritmu tama-tama rukom tapka boju po platnu. Drugo, pošto od performansa nije pravio javni događaj, njegov rad je morao biti ekonomičan, te je samim tim kao umetnik ostao nedovoljno etabliran na našoj vizuelnoj sceni. Izlaganjem Paripovićevih ranih radova, video zapisa peformansa, autoportretskih fotografija... MSU ga je definitivno svrstao u svoj 'hram u slavu koncepta', što je umetnik i zaslužio premda je diskretno čuvao svoju nezavisnost.
Biti na ivici mogućeg (u toku novih medija, ali bez značajne podrške moćnih institucija/fondacija) učinio je Paripovića, možda jedinog među našim konceptualcima, pored Dragana Papića, umetnikom koji je, krajnje dosledan konceptu, izjednačio umetničku praksu sa životom. Odatle naziv njegove izložbe 'Postajanje umetnošću'.
Kriza
(Jovica Aćin, Pročitano u tvojim očima, Stubovi kulture, 2006)
Autorovo filozofsko polazište je nerazumljivost života: suočen sa (neizvesnom) stvarnošću, a 'naoružan' samo (varljivim) čulima, čovek je tumač 'blatnih mrlja' i znakova kojima nije dorastao ('U čemu je problem', 'Mesec dana pozitivan'); iz te perspektive (krajnjeg subjektivizma) posmatrano, postojanje je (besmislena) pričina ('O mačevima i rečima'), razmišljanje je uzaludno ('Krevet', 'Neizvestan nastavak'), a materija je, groteskno, nedokučiva ('Štucanje'). Određujući priču kao 'halucinantan odblesak života' koji, nadilazeći dihotomiju istine i laži, umnožava samu stvarnost ('Up Your Ass'), autor je pretvara u poprište borbe za (svežu) poetiku i (izvornog, pravog) čoveka. Posredno izražavajući nezadovoljstvo sobom, ali i jezikom kao jedinim oružjem mišljenja ('Došapnuću vam da sam'), on započinje (kafkijanski) 'naporan rad razbijanja ledene površine' svoje duše ('Na spisku za brisanje') i vraća se instinktima koji bi trebalo da preporode (prezasićenog) čoveka, otupelog od jalovog samoposmatranja ('Dozvolite vremenu da korisno prolazi'). To je pakleni put zloupotrebe slobode i demonskog iživljavanja koji vodi ka parodiji svakog (filozofskog, emotivnog) istraživanja ('Ko ovo jede, jede sebe'): romantična osećanja dobijaju skaredne posledice ('Peškiri', 'Suza i komentar'), prirodna strast se izopačava ('Prepisani izveštaj o ljubavi i objašnjenje'), a 'nebeske kvalifikacije' doprinose 'demonskoj misiji' raščovečenja i smrti ('Kokigami', 'Audicija').
Aćinovi junaci nisu ličnosti, već ovaploćene ideje i (pomešana) osećanja. Pokušavajući da osmisli krizu (filozofskog, poetičkog) identiteta kao umiranje bez koga nema obnove i vaskrsenja, on je ostao skeptik koji nastavlja da se hrani propašću.
|
