Izvor: Politika, 29.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednja pisma
Iako u poodmaklim godinama, nekolicina veterana i dalje prosipa bisere
Onima koji započinju sa slušanjem muzike njihova imena gotovo da više ništa ne znače. Lako ih mogu zameniti sa armijom novih autora koja svakodnevno nadire. Kada su počinjali muzika i svet su izgledali drugačije. Za neke od njih veselije, za druge još turobnije nego danas. Pa šta je to što im posle toliko godina daje razlog, snagu i inspiraciju da nastave dalje? Šta je to što im se nudi kao razlog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za pesmu?
U poslednjih godinu dana svedoci smo buđenja mnogih legendi. Ne prođe nekoliko meseci da se ne susretnemo sa nekom novom kompilacijom Džonija Keša. U vezi sa biografskim filmom, neobjavljenim snimcima sa suprugom Džun Jarter ili, kao nedavno, poslednjim snimcima koje je napravio pod producentskom palicom Rika Rabina. American V definitivno pothranjuje status ovog posebnog muzičara kao posebnog iz prve linije stvaralaca rokenrola, kao pravu američku legendu. Malo ko je primetio da se krajem prošle godine, pod patronatom istog producenta, oglasio Nil Dajmond, čovek koji je u šezdesetih godina pravio hitove kao što je I′m A Believer za Monkeese koje je ceo svet pevao. U najboljoj tradiciji singer-songrajterske scene iz sedamdesetih, ovaj put bez raskošne orkestracije na koju nas je navikao, odaslao je tuce novih pesama u kojima bez velikog žala, kajanja ili ljutnje progovara o sopstvenom i mestu svoje generacije u novom milenijumu. Slično će koji mesec kasnije učiniti Kris Kristoferson, Pol Sajmon, Čip Tejlor, Nil Jang i, konačno, ovih dana Bob Dilan.
Dok će prva trojica u okvirima žanrova koji su im najbliskiji sumirati zrela iskustva i ukazivati na nove izazove i pri tom nam kao na tacni ponuditi barem nekoliko večnih pesama, Nil Jang skoro nije bio toliko besan kao na najnovijem delu Living With War. Osvedočeni protivnik Bušove administracije ovaj put ne štedi nikoga da bi opisao trenutnu američku poziciju. Žestina, gorčina ali i melanholija koji izviru sa ovog albuma podsećaju na najnadahnutija dela ovog autora koji je oduvek smatrao da muzičari imaju obavezu da glasno govore. O onome što se tiče svih.
Jedan od najvećih majstora takvog govora, čovek koji je uspeo da poveže liniju od bezimenih narodnih pevača do angažovanih političkih komentatora i da na tom putu revolucioniše rok muziku, Bob Dilan nam na novom albumu Modern Times nudi jedno od tumačenja sveta u kome živimo – sve više lišenog iluzija, avanture i osećajnosti. Kao i njegove kolege po stažu to čini onim sredstvima koja su ga proslavila. Ponekad direktnim govorom, ponekad izmeštanjem uloga i fokusa. Po pravilu impresivno.
Kako god da vam se učine – neki od njih kao starozavetni proroci, neki kao vremešni trubaduri – svesni da stižu do kraja knjige oni ne štede ni sebe ni druge. Zato vredi obratiti pažnju na njihov razgovor sa onim koji nas je stvorio. Ne samo zato što su nebrojeno puta bili u pravu već što je barem podjednako važno, što su nas neprestano inspirisali. A to i jeste uloga onih najvećih, zar ne?
Momčilo Rajin
[objavljeno: 29.08.2006.]
