Izvor: Blic, 21.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pop Korni
Pop Korni
Trostruka kompilacija Korni grupe – jednog od nesporno, uprkos svim kontroverzama, najvažnijih jugoslovenskih bendova sedamdesetih – 'Ne tako običan život' (PGP RTS) osim što je dragocen dokument o jednom sasvim drugačijem vremenu, danas se može posmatrati i kao neobično ilustrativan simbol ovdašnje scene. Dva lica Korni grupe, 'progresivno' i 'hitsinglovsko' (da se poslužimo terminologijom sa omota) podjednako uspešno odslikavaju dve vrste napora, dva naizgled >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << oprečna koncepta, koji se već decenijama nalaze u sukobu, umesto da sarađuju. Ideja progresivnog se, napamet – ako tu ima ikakve pameti – i vrlo žučno suprotstavljala ideji široke prihvaćenosti i ozbiljnog tržišnog uspeha, što je vremenom gotovo dovelo do gašenja prve i do nakaznosti pervertiralo drugu.
Sadašnji trenutak ne poznaje instituciju hita kao proizvoda istinske kreativnosti, niti na bilo koji način ohrabruje talentovane i beskompromisne umetnike sposobne za dublja istraživanja. Korni grupa je, međutim, svojevremeno dokazala da se može biti veoma uspešan ne odstupajući od autentičnih vrednosti. O tome svedoči disk broj 1, na kome se nalazi najmanje jedno remek delo ('Prvo svetlo u kući br. 4') i nekoliko kompozicija kojima zub vremena nije mnogo naškodio.
Takođe je dokazala da se nasilnom, vulgarnom (mada, istini za volju, ne u svim slučajevima) estradizacijom ne može postići ništa više od trenutne popularnosti i nepotrebnog kompromitovanja izvornih motiva. Takav pristup postepeno je doveo do potpune vladavine sistema 'udri i beži' i učinio da stari pesmuljci Korni grupe u poređenju sa većinom današnjih hitova zvuče kao klavir prema češlju.
Od kolevke do kolevke
Dok gledam vapaje u Skupštini da nam ne diraju kolevku, ulazi moj klinac, maturant, koji mi je baš juče tražio devize za ekskurziju. Deset dana u Italiji. Sad nosi nekakav spisak i kaže: 'Ej, ćale, treba neki papiri, ono - potvrda o zaposlenju, prosek plate, i tako to...' Uzmem od njega onaj spisak i zanemim. Svašta traže, pa i ponižavajuće stvari. Dobro, šta ću, skupim nekako sva ta dokumenta, potrebna su mu - jer on kuka za nekom drugom kolevkom, za onom kulturnom. Uči latinski, istoriju, umetnost, hteo bi to i da vidi, razumljivo. Vidim: ono što se u jednom smeru događa narodu, u suprotnom se smeru događa pojedincu, posebno onome koji još ima potrebu da sazna svoje kulturno poreklo.
Mi tražimo od Evrope Kosovo, moj klinac od mene traži Evropu. Ta Evropa bi, za tamo nekog, da uzme Kosovo, ali i moju lovu. Setim se one izreke da svi putevi vode u Rim. Pitam se gde ti putevi vode danas? Ka Rimu? Možda, ali na tim putevima nas deru, pljačkaju i ponižavaju kao usred varvarskog Balkana, pa se čovek pita: gde je, bre, ta prestonica sveta. Ko je danas paganin, a ko hrišćanin. Još kad pomislim da je papa, pošto je uvredio muslimane, rekao da nije znao šta je pročitao, a to rekao tek posle nekoliko dana, kao da nije ni čuo ono što je pročitao, pitam se je li taj čovek uopšte pismen? I da li će moj klinac naći u Rimu onakvu istu kolevku kakvu je njegov pradeda imao ovde, i kakvu mi traćimo danas – grubo otesanu, okruženu prostim i nepismenim ljudima kojima je nasilje način za svakodnevno preživljavanje.
Žestoko po Ronaldu
'Priča o Ronaldu, klovnu iz Mekdonaldsa'; tekst i režija Rodrigo Garsija, produkcija 'La Carniceria Teatro', Madrid.
Najpoznatiji klovn na svetu nije više dobroćudni čika iz kakvog cirkusa čiji je zadatak najčešće bio da popuni vreme između dva nastupa akrobata. To mesto sada pripada Ronaldu, klovnu čija statua stoji na ulazima ko zna koliko 'Mekdonaldsovih' restorana širom sveta. Ta Barbika brze hrane u predstavi reditelja Rodriga Garsije prerasta u simbol glavnog ugnjetavača modernog sveta, 'glupih amerikanakaca', kako kaže Garsija, koji su svojom neumitnom prosečnošću upropastili svaku posebnost i, što je najgore, predviđa ovaj argentinski reditelj na privremenom radu u Španiji, neće na tome stati.
Priča o Ronaldu šokantno je pozorišno ostvarenje u prvom i najboljem smislu te reči u kome dolazi ne samo do simboličnog mešanja kečapa i ideja, proglasa i hamburgera, 'koka-kole' i bojnih pokliča, već se sve to, svi ti elementi na kojima počiva dominacija globalnih kompanija, konkretno iznose na scenu. Ako se posle dva sata igre mesto na kojem se odvija predstava više može nazvati scenom. Najžešći nastup na Bitefu, naime, protiče u urnebesnom dvosatnom kontinuiranom uništavanju čvrste i tečne hrane, njenom razbacivanju i prosipanju koje se odvija između niza narativnih segmenata u kojima se kroz priču o odrastanju iznosi piščev pogled na svet, krik usmeren protiv globalizacije. Svojim više nego ekspresivnim slikama i više nego jasno izraženim stavovima o svetu Garsija opominje da je kucnuo poslednji čas da se probudimo i shvatimo da deca rođena na zapadu subotom idu u Mek dok njihovi vršnjaci na Dalekom istoku i u Africi rade u rudnicima ili se bave prostitucijom.
Stoga se, kao konačno postavlja i pitanje da li je ovo još uvek mesto koje se nekada zvalo starim dobrim svetom i kakve su mu šanse da preživi. Da bi ostao dosledan svom načinu razmišljanja Garsija predlaže rešenje u obliku pitanja: da li su razlozi zbog koga su srušene one dve zgrade, napadnuto par vozova i podmetnuto nekoliko bombi verske prirode ili su oni pre sadržani u činjenici da neka deca i dalje šiju 'najki' patike ili kopaju u rudnicima dijamanata. I da li ćemo dozvoliti da se svi pretvorimo u Ronalda.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
