Izvor: Politika, 18.Apr.2015, 21:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Politička drama iza zavesa berlinske scene

Nove vlasti u Berlinu smenjuju Franka Kastorfa, direktora pozorišta poznatog po predstavama koje otvoreno ukazuju na političko i kapitalističko licemerje

Od našeg dopisnika

Frankfurt, Hajdelberg – Iza zavesa berlinske umetničke scene proteklih dana odvija se svojevrsna drama oko uticaja političara na izbor novih direktora institucija kulture u nemačkoj prestonici. Debatu o tome da li političari koji odobravaju novčane subvencije mogu i da samovoljno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odlučuju ko će voditi institucije kulture pre svega je izazvala iznenadna najave da će Frank Kastorf, dugogodišnji direktor svetski poznatog eksperimentalnog teatra Folksbine, biti sklonjen s tog mesta 2017. godine.

Iako je 25 godina veoma uspešno vodio ovo avangardno pozorište, kulturna scena u Berlinu je već pretpostavljala da su Kastorfu „odbrojani dani” kada je prošle godine na mesto gradskog sekretara za kulturu došao bivši muzički producent Tim Rener, a potom izabran i novi gradonačelnik Mihael Miler. Uprkos odvažnim predstavama koje često imaju i političku težinu i poruku, Kastorf je na mestu umetničkog direktora „preživeo” i demohrišćanske i socijaldemokratske gradonačelnike Berline. Međutim, ovog puta je zasmetao gradskom sekretaru za kulturu Reneru, koji je čak dao izjavu da Folksbine treba „ponovo razmotriti”, a svom portparolu naložio da ne demantuje da su u toku razgovori o izboru novog direktora ovog pozorišta, osnovanog 1914.

Ono što se već govorkalo objavio je „Zidojče cajtung” tvrdeći da će, umesto Kastorfa, na čelo Folksbine doći Belgijanac Kris Derkon, aktuelni direktor londonskog „Tejt moderna”, britanske nacionalne galerije moderne umetnosti. Derkon ima diplomu iz pozorišnih studija, ali nikad nije vodio pozorište tako da je već naišao na žestoku kritiku čelnika ostalih berlinskih institucija kulture. Ali, i nemačkih medija, koji poput „Zidojče cajtunga” ističu da je upravljanje teatrom „veoma različito od biti kurator izložbi”.

Za mnoge u Berlinu nije slučajno što su baš ovo pozorište i Kastorf došli na udar nove ekipe u gradskoj vlasti, imenovanih uoči ili po kraju 13 godina gradonačelnikovanja Klausa Voverajta. Obnovljeno posle Drugog svetskog rata u impozantnom staljinističkom stilu, koristeći ostatke Hitlerove kancelarije, Folksbine je postao prepoznatljiv po angažovanim predstavama koje otvoreno ukazuju na političko i kapitalističko licemerje. I Kastorf, koji je bio poznati umetnik i u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj, postao je prepoznatljiv po svojim kontroverznim i smelim predstavama koje su učinile ovaj teatar jednim od vodećih u Evropi.

Zbog toga je u njegovu odbranu stala legenda berlinske pozorišne scene – Klaus Pejman, direktor Berliner ensembla, pozorišta koje je osnovao Bertolt Breht. Pejman (77) se u otvorenom pismu obrušio na gradonačelnika i sekretara za kulturu, ukazujući im da rizikuju da Folksbine postane „mesto održavanja manifestacija kao bilo gde drugde”. Sekretara Renera (50) je nazvao „najgorim izborom decenije”, napadajući brojne njegove predloge, uključujući one da se pozorišne premijere prikazuju uživo na internetu, kao i da se poveća cena karata za pozorišne i operske predstave.

Iako gradske vlasti Berlina imaju nepisano pravilo da ne odgovaraju na otvorena pisma, Rener je u izjavi za Berlinski radio rekao da je Pejman „star, tužan čovek koji samo kritikuje” te da britanski direktor može da bude član iskusnog menadžerskog tima „sa dubokim poznavanjem teatra”.

Kastorf je, pak, bivšeg muzičkog producenta, a sada gradskog sekretara za kulturu, optužio za „nepoznavanje” kulture i „nedostatak profesionalizma”.

Ceo spor su neki protumačili i kao sukob dve različite generacije u gradu koji se bori sa ogromnim javnim dugom od 62 milijarde evra, pri čemu mu je u budžetu godišnje za subvencije pozorištima namenjeno 107 miliona evra od kojih 17 miliona dobija Folksbine. Prema ovom tumačenju, s jedne strane je generacija stare škole umetnika, koji pozorište vide kao mesto pobune i iritacije vlasti, a s druge strane je Stiv Džobs generacija, koja teatar vidi kao biznis i želi da ga poveže sa multimedijalnim događajima raznih vrsta.

I dok je dovođenje belgijskog kuratora iz Londona u Berlin uzburkalo umetničku scenu, najava dolaska direktora Britanskog muzeja Nila Mekgregora u Berlin izazvala je uglavnom pozitivno uzbuđenje u Nemačkoj. Na poziv savezne ministarke kulture Monike Griters, Mekregor krajem godine dolazi da bude glavni savetnik u ministarstvu za razvoj Humbolt foruma, muzejskog kompleksa koji će biti otvoren 2019. u ponovo sagrađenoj carskoj palati u centru Berlina. Prema rečima ministarke, to je nemački „najambiciozniji projekat u kulturi”, a mediji već spekulišu da bi upravo Mekgregor mogao da bude na čelu ove institucije kulture.

On je, inače, prošle godine u Britanskom muzeju bio zaslužan za organizovanje veoma popularne izložbe o nemačkoj istoriji koja je čak privukla pažnju i nemačke kancelarke Angele Merkel, pa ju je posetila zajedno sa britanskim premijerom Dejvidom Kameronom.

Nenad Radičević

-----------------------------------------

Kastorfova predstava nagrađena na Bitefu

Predstave Folksbine su četiri puta izvođene na Bitefu, pri čemu su 1996. došle dve predstave – „Ernst Jinger”, čiju koreografiju je radio Johan Kresnik, i „Pansion Šeler: bitka”, koju je režirao upravo Frank Kastorf. Predstava reditelja Renea Poleša „Pablo u plusfilijali” gostovala je na Bitefu 2005, a Kastorfova četvoročasovna predstava „U Moskvu! U Moskvu!” 2011. je čak dobila nagradu publike Beogradskog međunarodnog pozorišnog festivala, koju je oduševilo njegovo istraživanje teatarskog izraza u kojem je kombinovao Čehovljevu dramu „Tri sestre” i novelu „Seljaci”. Osim toga, te godine je u pratećem programu „Bitef na filmu” prikazan i Kastorfov igrani film „Pohlepa”, koji je snimio pošto je prethodno postavio predstavu u pozorištu Folksbine „Pohlepa za zlatom”, rađenoj po filmu Eriha fon Štrohajma „Pohlepa”.

objavljeno: 19.04.2015

Nastavak na Politika...