Izvor: Blic, 18.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pokloni svoj mi foto
Pokloni svoj mi foto
Nije problem u paparacima; problem je u njihovoj upotrebi. Kada paparaco čuči u zasedi, čekajući da uhvati deo onoga što se na engleskom zove 'private parts' (doslovno: privatni delovi, a zapravo – genitalije), onda je to njegov lični izbor. Kako reče Vojin Ćetković – ako je to tako dobro zanimanje, onda neka mu se i deca time bave. Odsustvo ličnog morala i tako je postalo uobičajena stvar, pa jedan voajer sa aparatom više ili manje – ne predstavlja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nikakvu ozbiljnu pretnju ionako poljuljanom opštem ukusu. Nevolja su njihovi urednici, oni koji ne shvataju da materijal koji im je donesen sa javnih priredbi nije nikakav ekskluzivna stvar – ništa logičnije nego da neki pozorišni glumac bude na premijeri, niti da neki sportista ode na utakmicu. Društvena hronika nekog grada, pa zvao se i Njujork, uvek je pomalo provincijalna, jer se i u višemilionskim gradovima večito isti ljudi pojavljuju na večito istim mestima. Po istom principu po kome vest nije to što je pas ugrizao čoveka, nego upravo obrnuto, tako je jedino zanimljivo videti opersku pevačicu na boks-meču, a ne u operi.
Fotoreporteri društvenih hronika nisu paparaci. Nije rđavo da pitaju nekoga da li bi hteo da bude slikan, ali nije obavezno: u slobodnoj zemlji, na javnom mestu, svako može fotografisati šta hoće. Niti je potrebno tome davati značaj, niti je to zbilja važno. Činjenica je, međutim, da u takvim istim rubrikama u inostranstvu, javne ličnosti koje hoće da budu slikane to nedvosmisleno i pokazuju svojim poziranjem za aparat. Onaj koji to ne želi, tako se i ponaša. To je pravilo ponašanja, društvena konvencija, običaj.
Kultura skandala u kakvoj živimo pobrkala je štošta: paparaci su postali fotoreporteri, političari – estradni umetnici, estradni umetnici – intelektualci.
Jedino nema pravih skandala.
Apsolutno romantično
'Veridba je dugo trajala' reditelja Žan-Pjera Ženea
Jedan od vrhunaca francuskog i evropskog filma, 'Veridba je dugo trajala' (god. proizvodnje 2004, trajanje l24 min.) snimljen je sredstvima američke filmske kuće Braća Vorner, ali uz puno poštovanje autorskog koncepta i, što je vrlo bitno, na francuskom jeziku. Navike se menjaju u Holivudu, kad to neko zasluži. Žan-Pjer Žene se pročuo svojim vizuelno raskošnim filmovima 'Delikatesna radnja' i 'Grad izgubljene dece', kojima je nedostajala pribranija narativna osnova. Pre tri godine načinio je duhovit poetski film 'Čudesna sudbina Amelije Pulen' u kojem je konačno usaglašen jezik barokne ikonografije sa čvrstom žanrovskom osnovicom i ubedljivim likovima. Sada se to ponovilo u 'Veridbi' koja osvaja maštovitom pričom, melodramski natopljenom pravim emocijama i romantičnim strastima.
Reč je zapravo o ratnoj ljubavnoj priči, o mladiću Maneku (iz nekih razloga naši prevodioci filma ga zovu Manš), koji odlazi u verdensku klanicu Prvog svetskog rata, ostavljajući u svom selu verenicu, hromu od detinjstva, Matildu (Odri Totu). Sticajem okolnosti Manek (Gaspar Ilijel) se nađe među petoricom vojnika koji su samoranjavanjem hteli da izbegnu strahote ratnog krvoprolića. Vraćeni po kazni u brisani prostor 'ničije zemlje' oni nestaju sa liste živih. Po zvaničnom završetku rata Matilda pronalazi pismo koje joj uliva nadu da je Manek možda preživeo rat, unajmljuje privatnog detektiva ali i sama kreće u potragu pohodeći preživele svedoke i Manekove saborce.
Mogla je to da bude samo kamerna melodrama o opsesivnoj vezanosti i istrajnosti plemenitih osećanja, ali Žene ima snage da žestokim i šokantnim prizorima uvede u užas ratnih sukoba, da stvori obilje zanimljivih likova koji dramatično oživljavaju prve decenije prošlog stoleća. Zaplet nije dat u hronološkom nizu, već s vremenskim skokovima koji neprekidno uvode u nove životne situacije i susrete s novim, uvek jarkim i slikovitim likovima. Odri Totu je izvrsna kao i svi ostali glumci (među njima i Džodi Foster). Žene neprekidno unosi ironične prizvuke kako bi gledaoca približio samom srcu drame, dok je završnica s gotovo markesovskim prizvukom samo jedna od čarolija ovog neobičnog filma.
Zid
Rona Munro 'Gvozdeni život', režija Žanko Tomić, produkcija Beogradsko dramsko pozorište
Paradoks u vezi sa postavljanjem inostranih savremenih komada na našim scenama postaje sve veći. Nije, naime, retko da sasvim zanimljiv i vešto strukturiran komad koji doživi scensko uobličenje zvuči neuverljivo. Moguće je da naši reditelji ne uspevaju da otvore skrivene strukture komada koji je prvi put pred domaćom publikom ili da mi, jednostavno, nemamo razvijene receptore za prijem onog o čemu oni govore. No bez obzira na to, posledice su uvek iste.
Slično se desilo i sa novim komadom našoj publici poznate Rone Munro ('Odvažne devojke'), koji je premijerno izveden na Novoj sceni BDP-a.
Jednoj ženi, osuđenoj na doživotnu robiju zbog ubistva muža, posle petnaest godina provedenih u zatvoru dolazi u posetu ćerka sa kojom se nije videla od samog zločina. Ispostavilo se, naime, da je ova, sada već odrasla osoba, krenula u potragu za majkom verujući da će joj se, ukoliko joj ona (majka) ispriča šta se sve događalo one noći, vratiti pamćenje i da će moći da nastavi normalan život. U scenskoj interpretaciji ove situacije koja obećava, sve ovo svedeno je na razgovor dve žene, na tipično međusobno žensko poveravanje olakšano gotovo svakog dramskog naboja. Naknadno, ali sasvim posle svega, gledaocu postaje jasno da je Fej opasna žena, možda čak genetski zločinac, koja čak i svoju ćerku pokušava da uvuče u razne zatvorske igre koje ona sve vreme vodi unutar zatvora. Fej je već jednom zloupotrebila svoju neposrednu čuvarku.
No to u ovoj predstavi postoji gotovo samo na nivou informacije. Zato majčino konačno priznanje da je ubila njenog oca, inače 'dobrog čoveka koga je volela', zbog toga što je te noći hrkao, ne zvuči čak ni kao loš vic. Takođe je verovatno da je zbog izostanka glumačkog odgovora od strane Nede Arnerić u ulozi majke, Milica Zarić (kao ćerka) ličila na nekoga ko uporno pokušava da hoda po zidu. Ništa lakše nije bilo ni Jeleni Ćuruviji-Đurici u ulozi čuvarke, dok se za svoje parče prostora delimično izborio usamljeni Srđan Dedić u ulozi drugog zatvorskog čuvara.
