Izvor: Politika, 06.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poezija na klaviru
Solistički resital pijaniste Aleksandra Madžara u sali Kolarca Svi koji su ustuknuli ove večeri pred lošim novembarskim meteorološkim prilikama, ostali su uskraćeni za izuzetno uspelo veče pijaniste Aleksandra Madžara koji je, i odbirom programa i nadahnućem sviranja, pred svojom publikom pružio trenutke nezaboravnog uživanja.
Najpre smo slušali, posle veoma dugo vremena u javnom izvođenju, Betovenove Dijabeli varijacije op. 120 koje, da nas je neko pitao, nikada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne bismo zamislili, niti očekivali da čujemo u Madžarevom izvođenju, što samo svedoči o mogućim (i našim) predubeđenjima publike prema pojavi i umetnosti ovog pijaniste. Nastale duboko u 19. veku, Dijabeli varijacije udružuju različite načine muzičkog mišljenja, niz polifonih varijacija sa raspevanom lirikom ostarelog genija, filozofsku zapitanost nad smislom (i besmislom), najveću ozbiljnost i dubinu uronjenu u sopstvenu intimu, na osnovu sasvim čedne, naivne, "lake" muzike Dijabelijevog valcera. Sve složene preobražaje Madžar je izražavao sa intelektualnim mirom koji je doneo postepeni dramaturški rast, ali i sa nesravnjenom muzikalnošću u pronalaženju valera tonova, fraza, pijanističkog tušea.
Verovatno bismo Šenbergovu Svitu za klavir op.25, koliko god bila istorijski važna kompozicija i za samog autora i za stilski razvoj muzike 20. veka, jedva slušali da Madžar nije uspevao da je ne osuši do kraja, ne razgoliti u muzičkoj nemoći, dokazujući kako svako izvođenje moderne muzike istovremeno zahteva i kreaciju interpretatora, prisan odnos i uverenje u sopstveni sud. Preludijum Gavota, Mizeta, Intermeco, Menuet i Žiga saslušani su u jednom dahu, prihvaćeni i nagrađeni ogromnim aplauzom.
Kao poznati "ravelijanac" pijanista nam je i ovom prilikom priredio susret sa muzikom svog omiljenog kompozitora. Najpre smo slušali Menuet na Hajdnovo ime, a zatim trostavačni ciklus "Gaspar noći" (Ondina, Vešala, Skarbo) koji je Madžar raskošno instrumentirao u svim registrima, nijansama, u gradnji većih i manjih celina, tretirajući klavir kao harfu, kao kantabilni ali i udarački instrument koji boji i kazuje, koji stvara slike i piše poeziju. Nažalost, sam klavir u sali Kolarca posustaje prilikom rafiniranih izvođenja kakvo je bilo Madžarevo, i traži nužnu zamenu.
Za vrhunski pijanizam neophodan je vrhunski instrument koji je već za vreme Bemusa trebalo da se pojavi na sceni Kolarca.
Kvaliteti izvođenja Aleksandra Madžara ne ograničavaju se na epohu, stil i autora, oni su prošireni u svim elementima, visoko profesionalni, udružujući neophodne kategorije savršene tehničke spreme, mudrosti i promišljenosti koncepcije interpretacije, a polazeći od izuzetnog tušea, toliko prefinjenog, istovremeno čujnog i nežnog, da se sve te osobine zajedno retko nalaze u umetnosti savremenih pijanista. Sa Madžarem bi kontakti Beograda morali da budu češći i aktivniji, ne samo prilikom gostovanja i resitala već i na pedagoškom planu, jer je on već izgradio i svoju profesorsku karijeru na fakultetima muzike u Briselu i Bernu.
Branka Radović
[objavljeno: 06.11.2006.]
