Izvor: Blic, 17.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pljuni i maži
Pljuni i maži
U Wiebadenu ima svašta da se kupi. Svejedno imaš, ili nemaš love. Kad imaš, hladno udješ i pokupuješ i šta ti treba i šta-jok. Kad nemaš, pre ulaska izbrojiš do milion. Stišaš želje i kupiš samo neophodno, što je veliko umeće. Jer, imao-nemao, želje su iste. Što za prodavce ne važi. Dok se svuda trude da te pridobiju i kad kupiš mnogo i malo, u Wiesbadenu preziru i jedne i druge. Jer, gosn-prodavac čija je radnja do skora bila društvena, iliti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << državna, a koju je on preko nekog kuma uzeo za džabaka, oseća se kao gospod-bog. Zato pred radnjom duneš u maramicu, za slučaj, da ti se ne desi da u radnji kineš ili šmrcneš. Jer, od kad je postao to-što-je-postao (boooog), ne trpi ništa ljudsko. Začešljaš se ispred izloga, popraviš šminku (da mu daš na značaju), bez obzira što njegov dućan ne liči ni na šta. Pošto mu navika iz zavičaja da pred vratima izuva cipele, nije izbledela, od tebe ne očekuje baš da se raspertlavaš, ali makar da obrišeš noge. Kad sve to uradiš, gazda ne bi bio bog, da ti nešto ne uvali. Uglavnom, bajatu robu. Ali, ko te šiša kad ne gledaš, već veruješ na slepo. Pre neki dan, u obližnjoj parfimeriji kupim maskaru za oči. Dabl Ekstenšn. Što će reći, duplo zadovoljstvo - da s jedne strane imaš belu, s druge crnu boju, pa red ove, red one i tvoje nikakve trepavice postanu lepe - kao veštačke. Dodjem kući, krenem da mažem, al ništa. Ni crno, ni belo. U neko doba skapiram da nisam ni ćorava, ni luda i da je maskara presušila. I to u radnji. Odem uredno sa sve kesicom i računom da reklamiram, kad me bog i njegovi zaposleni napljuvaše, pravo u oči. Dovoljno da mi se maskara skvasi. Tu shvatih, da više nemam razloga za reklamaciju.
