Izvor: Politika, 26.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plemenitost kiča
Predrag Nešković je opet duhovit, ponovo ironičan, zaigran i zanesen malim kičastim stvarima iz kojih je moguće proizvesti umetnost. Na izložbi "New Dandy" ili "Modna kolekcija jesen-zima 2007/08" u galeriji "Ozon", Nešković je izabrao modu "kao samo srce savremene kulture", kako to definiše sociolog Zorica Tomić. U okvirima tog koncepta predstavio je video-rad, fotografiju, iznošenu odeću, slajd projekciju i spektakularni aksesoar, čiji su delovi, lepotom svoje "iščašenosti" već >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << osvojili japansko tržište.
Predrag Nešković (1938), prvi dobitnik nagrade "Ivan Tabaković", za koju kaže da mu je samo donela otpor sredine, oduvek je u svojim radovima ismevao stvarnost, palanački duh, kritikovao srpsku rustičnost.
– Mi jesmo rustičan narod i sledeći moj rad će se, po uzoru na prethodni "Srpski umetniče čuvaj se rustike", verovatno zvati "Srbi, čuvajte se rustike", jer rustika je nešto nedefinisano, lagano, primitivno, ljudi se dobro u njoj snalaze, ali mislim da bi trebalo biti što dalje od toga, kaže umetnik.
Naš sagovornik modu doživljava i tretira kao lepu stvar, higijensku, koja ljude može učiniti lepim.
U video radu "New Dandy", umetnik se na steperu, spravi za kućno trčanje, presvlači u najrazličitiju odeću. Fingirani modni kreator u kontekstu prolaznosti, zaborava... Na fotografiji mališan Predrag Nešković iz 1942. godine odeven u odeću iz bečkog časopisa, naspram unuka Save Neškovića, malog modernog dečaka snimljenog 65 godina kasnije, negde u Americi...
Dosledni posetilac buvljih pijaca, Predrag Nešković sakupio je priličnu kolekciju kojekakvih naočara od kojih je pravio nove modele, a delovi gumenih lutkica, perlica, sklopljeni su u forme originalnog nakita.
– Kič je dobar, plemenit, ne zahteva mnogo od vas, a opet ima materijala od kojeg je moguće proizvesti umetnički rad. Kič je uvek polazište. Rezultat koji nastaje je nešto drugo. Od 1965. godine sakupljam garderobu koju oblačim i koja je ovde izložena, a prikazana je i u video radu. I nju sam kupovao po buvljim pijacama širom sveta, ali i u skupim radnjama. A i ove naočare su nekako rezultat mog dugogodišnjeg traganja za idealnim oblikom, pa sam počeo sam da ih kreiram – objašnjava Nešković.
Umetnik vidi kič i u uređenju našeg grada i seća se izjave jednog francuskog arhitekte koji je davno posetio Beograd i rekao da je to fantastičan grad jer "nije fiksiran, i upravo je tu njegova šansa".
Peđa Nešković bio je istaknuti predstavnik nove figuracije 60-ih, umetnik iza čijeg se stava uvek prepoznavalo ironično odmeravanje sveta i života, istraživanje likovnog prostora u svim njegovim dimenzijama. Na 38. Bijenalu u Veneciji (1977) kao izlagač u okviru jugoslovenske sekcije, privukao je pažnju međunarodne kritike, a njegova dela označena su tada kao jedinstvena, višeznačna i celovita. Stvaralaštvo Predraga Neškovića osamdesetih godina ocenjuje se kao postmodernistička interpretacija, a nešto kasnije, iskustvo upotrebe predmeta u svrhu umetničkog izražavanja, naslanja se na motive koji su bili prepoznatljivi na njegovim slikama.
Pasionirani čitalac Pola Ostera, Nešković stvara u jednom od ateljea na Starom sajmištu u koje, kako kaže, država decenijama nije uložila ni ekser, a njegova produkcija je obilna i podređena svakodnevnom redovnom radu.
– Ja stalno radim na nekoliko paralelnih linija, pratim mnogobrojna dešavanja, imam spremno već pet izložbi, i to serija slika, fotografija i objekata. Mi umetnici imamo malo odgovora sa druge strane, nemamo povratnu informaciju. Umetnost je lični problem onoga koji je stvara, a sredina nema s tim nikakve veze. Kod nas je situacija posebna. Nema galerija, nema tržišta, likovna kritika ne postoji. To su samo neki komentari, a ne dublja analiza – u smislu to je dobro zato i zato, a ovo loše zato i zato. O slikarima ne postoje knjige, država je sklona da pogrešno ulaže novac, posebno ogroman novac kada je reč o prezentaciji rada nekog našeg umetnika na velikim međunarodnim smotrama – ističe umetnik i dodaje da živimo u prostoru umetnosti bez umetnosti i da su njegovi stalni podsticaji ne samo književnost, buvljaci, internet i putovanja, nego i gledanje loših izložbi.
[objavljeno: ]
