Izvor: Politika, 30.Jul.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pitam se kako je nenormalno postalo normalno
Makedonija i Srbija, po meni je to sve isto: prepune su apsurda, situacija, stvari za koje se čovek pita da li su moguće, kaže reditelj Nikita Milivojević
Moto predstave „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” zapravo izgovara Rozenkranc: „Sećam se vremena kad je bilo odgovora na sve strane. A sada samo ima pitanja, a nigde odgovora.”
– Znači u pitanju je strašno zbunjen, konfuzan svet koji ne nalazi odgovore na pitanja jer su objašnjenja toliko besmislena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da ne možeš da ih prihvatiš. Ovaj Stopardov tekst mi omogućava da se poigravam i humorom i ozbiljnim stvarima, i groteskom i apsurdom. Pre 20 godina radio sam ovu predstavu u Šapcu, kao mlad reditelj. Kada sam ponovo pročitao komad pomislio sam: „Bože, kako sam se usudio da tada radim ovo delo.” Tada nisam ni bio svestan koliko je slojevit i pametan ovaj tekst – rekao nam je reditelj Nikita Milivojević u pauzi između dve probe predstave „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi”, rađenoj prema tekstu Toma Stoparda, čija je premijera održana u subotu u neobičnom scenskom prostoru Oficirskog doma u Bitolju, a u produkciji ovdašnjeg nacionalnog teatra. Scenografiju je uradio Valentin Svetozarev, kostimograf je Blagoj Micevski, a za scenski pokret se pobrinula Amalija Benet. Glumac Ognjan Drangovski tumači Rozenkranca, a Martin Mirčevski Gildensterna. U podeli koju čini 19 glumaca su i: Petar Mirčevski, Marijan Gorgievski, Petar Gorko, Sonja Mihajlova, Boris Čorevski, Katerina Anevska, Nikola Projčevski...
– Iskra se rodila na našem zajedničkom gostovanju prošle godine u Londonu sa Šekspirovim „Henrijem Šestim”. Počeli smo odmah da pričamo o novoj saradnji, jer sam u Bitolju radio „Antigonu”. Video sam dva simpatična momka – Ognjana Drangovskog i Martina Mirčevskog. Ognjan ima preko dva metra, a Martin je za pola metra manji od njega. Tada sam rekao: ova dvojica su kao Rozenkranc i Gildenstern. Blagoj Micevski, umetnički direktor Bitoljskog teatra, odmah je odreagovao: „Pa zašto ne bismo radili Stopardov komad?” Rekao sam im da sam to delo radio pre mnogo godina, a Micevski mi je odgovorio: „Pa mi nismo. Evo, imaš njih dvojicu. Razmisli, bitno je da počnemo da razgovaramo” – otkriva Milivojević.
Scena iz predstave „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi”
Bitoljsko čitanje komada „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” desiće se u neobičnom scenskom prostoru napuštenog Oficirskog doma, koji je izgradio Abdul Kerim-paša u 19. veku. Arhitekte kažu da je ovo redak primerak makedonske arhitekture i da predstavlja sintezu palate i tvrđave.
– Ulazak u određeni prostor u startu nagoveštava rediteljski koncept. Volim autentične ambijente jer daju projektu nešto što nisi očekivao, nisi planirao, nisi imao u svojoj glavi, mašti. Oni otvaraju mogućnosti o kojima često nisi ni sanjao – objašnjava reditelj i naglašava:
– Stopardov komad je fantastičan. U pitanju je gotovo filozofsko štivo, kao da ga je Sartr pisao, jer postavlja osnovna egzistencijalistička pitanja, a istovremeno se poigrava sa, kako da kažem a da ne uvredim pisca, glupavim i pametnim stvarima u životu. Makedonija i Srbija, po meni je to sve isto: prepune su apsurda, situacija, stvari za koje se čovek pita da li su moguće. Poslednjih godina u svojim predstavama stalno imam zapitanost, pa čak i u „Henriju”, kako je moguće, kako nam se desilo, kada je počelo stanje, to jest vreme u kome je nenormalno postalo normalno. Ta ideja se provlači i kroz ovaj tekst. Iz perspektive neka dva mala tipa se zapravo vidi šta je to igra velikih. Imam utisak da se veliki neprestano igraju sa nama malima i da se mi stalno pitamo zašto im to treba, bez konkretnih odgovora.
Blagoje Mitevski je kostime radio u tri grupe. Tako će, kako nam je otkrio, glavne junake publika najpre gledati u klasičnim kostimima iz epohe.
– Zatim imamo celu grupu kostima kao sa dvora, koji naliče nečemu što bi nosila savremena kraljevska porodica, a na kraju se Rozenkranc i Gildenstern oblače u junake koji najviše podsećaju na delo „Čekajući Godoa” – objašnjava kostimograf.
Scenograf Valentin Svetozarev, koji je ujedno i direktor Narodnog teatra iz Bitolja, naglašava da na repertoaru ove kuće pa i u Makedoniji do sada nije postavljeno ništa što liči na Milivojevićevu postavku Stopardovog komada.
– To mi je baš lep kompliment. Svetozarev je prezadovoljan predstavom. To se ne da sakriti, jer ako se nekom čoveku nešto ne dopada, ti brzo vidiš. Kao kada ti posle premijere čestitaju na uspešnoj predstavi, a ti im u očima vidiš da tu nešto fali – kaže Milivojević, koga posle Bitolja čeka rad na predstavi „Neprijatelj naroda” u Nikoziji, dok će na proleće 2014. godine raditi „Put za Damask” u Narodnom pozorištu u Beogradu.
– Milivojević je od onih reditelja koji na prvu probu dolaze sa spremljenim idejama i koji brzo razmišlja tako da ne gubimo vreme. Uz to zna vrlo dobro da iskoristi ono što glumci mogu da mu ponude. Moj Rozenkranc nije mnogo različit od mene, a to reditelj i traži: da nema mnogo glume, već da se što prirodnije napravi uloga, da komičnost ne proizlazi iz lika već iz situacije – kaže Ognjan Drangovski.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 30.07.2013.
.jpg)
