Izvor: Politika, 10.Sep.2011, 23:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pisci sveta za ljudska prava

Srpski PEN centar je u deceniji iza nas, po opštoj oceni, bio jedan od najvidljivijih na penovskoj mapi. I, evo, Beograd je ovih dana kongresni grad, kaže naša sagovornica

Knjiga i književnost biće u središtu pažnje u Srbiji, ali i svetske kulturne javnosti, od sutra do 18. septembra, kada će u Beogradu, Novom Sadu i Nišu biti održan 77. kongres Međunarodnog PEN-a, pod geslom „Literatura – jezik sveta”, kojem će prisustvovati 240 pisaca i prevodilaca iz čitavog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sveta, kao i članova nacionalnih delegacija PEN centara sa svih kontinenata. Takođe, u pomenutim gradovima biće održan Svetski književni festival „Oslobodi reč”. Besplatni književni bioskop iduće nedelje, sa projekcijama najuspelijih ekranizacija literarnih dela, biće upriličen na beogradskom Cvetnom trgu i u Kulturnom centru Novog Sada. Povodom kongresa Međunarodnog PEN-a, razgovaramo sa Vidom Ognjenović, predsednicom Srpskog PEN centra, našim poznatim piscem, dramaturgom, ambasadorom Srbije u Danskoj.

Srpski PEN je tokom svoje 85 godina duge istorije prolazio kroz teške periode, političke birokrate i podeljena inteligencija nisu baš išli naruku ovoj organizaciji. Danas je naš nacionalni PEN prvi put domaćin najvećim piscima sveta. Šta je bilo potrebno učiniti da bi ovaj kongres bio ostvaren?

Da, bilo je kriza i teških dana, mnoštvo političkih i drugih iskušenja, što je razumljivo za jednu organizaciju pisaca. Naravno, ni ovo naše vreme nas u tom pogledu nije štedelo. Pa ipak smo se nekako održali. U periodu međunarodnih sankcija PEN je bio jedina organizacija na svetu u kojoj nam članstvo nije prestalo. Naše kolege pisci iz Međunarodnog PEN-a su se složili da bi ta kaznena izolacija mogla da bude fatalna za nas, jer bismo tako ostali bez ijedne prave adrese u svetu kojoj bismo se mogli obratiti za pomoć. Naš PEN centar se, inače, u datom momentu, da tako kažem, potpuno odvojio od države, jer smo u znak protesta zatražili da budemo skinuti sa  spiska udruženja koja država pomaže. Jeste da smo tako ostali bez ikakvih redovnih sredstava za rad, ali smo bar „skinuli s vrata” odgovornost za političko ludilo koje se činilo i u naše ime, bez obzira na naše protivljenje. Nismo, naravno, mogli da putujemo na sve skupove, ali smo nekako uspevali, zahvaljujući sponzorima, a često putujući i o svom trošku, da bar kongrese ne propuštamo. Učestvovali smo u radu različitih odbora kongresa, imali smo i poneku dobru inovativnu ideju, pomagali smo da se uvedu neke promene u radu PEN-a, jednostavno, nismo bili samo posmatrači. I stvarno, naš Centar je u ovoj deceniji iza nas, po opštoj oceni kolega,  bio jedan od najvidljivijih na penovskoj mapi. I, evo, Beograd je ovih dana kongresni grad.

Koji je po Vašem mišljenju bio ubedljivo najteži period za Srpski PEN centar, kao i za kulturu u Srbiji?

Verujem da su period fašizacije Evrope i otpora toj pošasti, zatim Drugi svetski rat bili periodi teških nedaća i za PEN. To znamo iz dokumentacije, a u prošle dve decenije u kojima sam rad našeg Centra pratila izbliza, kao članica, smatram da su devedesete bile zaista mučan period. Ne samo zbog političkog raskoraka sa vladajućim režimom, već zbog veoma lošeg položaja naše zemlje u svetu, a PEN je međunarodna organizacija. Naš položaj je bio šizofren. Zapravo nismo imali pravo polje delovanja. Vrlo čudna situacija, pomalo ni na nebu ni na zemlji. Kod kuće smo bili podozrevana disidentska bulumenta, strani plaćenici, mundijalisti, a napolju siromašni rođaci, u koje se nema baš mnogo poverenja, stalno pod senkom odjeka svega što se dešava u zemlji iz koje dolazimo. I svako je vreme za kulturu teško u sredini u kojoj ljudi nemaju kulturnih potreba, već se sve daje na bekrijanje i razonodu bez ustručavanja i ograda.

U kojim sredinama su trenutno ljudska prava najugroženija, gde ima najviše pisaca u zatvoru, i na koji način će im na ovom kongresu biti pružena podrška?

Ljudska prava se gaze u svim nedemokratskim režimima, da upotrebim taj eufemizam za totalitarne vladavine kojih još uvek nije mali broj u svetu. U Iranu je, na primer, veliki broj umetnika, a naročito pisaca, pod žestokom opresijom, a i u zatvoru. Na Kubi takođe. Meksiko je poprište neprestanih progona i otvorenog lova na liberalne intelektualce, među kojima ima najviše pisaca, da pomenem samo neke od zemalja u kojima ne bukte oružani sukobi. A šta reći o zemljama na Bliskom istoku, ili severu Afrike. Kongres će i ovoga puta odaslati veliki broj rezolucija na razne adrese, od vlada zemalja koje sam pomenula do Ujedinjenih nacija u kojima će zahtevati striktno poštovanje ljudskih prava i oslobađanje iz zatvora ljudi koji su kažnjeni zbog političke nepoćudnosti, ili verbalnog delikta. Kongresni odbori Pisci za mir i Pisci u zatvoru uporno rade između dva kongresa na sprovođenju tih rezolucija, prateći reakcije onih kojima su upućene i obaveštavajući javnost o ishodu zahteva.

PEN se direktno protivi političkom apsolutizmu. Da li biste mogli da izdvojite do sada neki posebno upečatljiv slučaj oslobađanja pisca posredstvom Međunarodnog PEN-a?

Da, bilo je dosta takvih slučajeva. Ustručavam se da navodim imena iz raznih razloga. Samo da naglasim da kongresni odbori Pisci u zatvoru i Pisci u egzilu rade veoma aktivno. Sadašnji potpredsednik Međunarodnog PEN-a, a dugogodišnji predsednik ovog prvog odbora, norveški književnik Eugen Šuljgin obišao je takoreći ceo svet u tom svojstvu. Zakucao je na mnoga zvanična vrata, i bio jedno vreme noćna mora zvaničnika različitih resora. On je zaista u mnogim slučajevima postigao sjajne rezultate. Nije reč samo o oslobađanju, nego i o obezbeđivanju odgovornog legalnog postupka, raskrinkavanju koruptivnih lažnih procesa i alarmiranju međunarodne javnosti povodom nekih eklatantnih primera zloupotrebe pravnih i političkih institucija.

Ove godine, na svetskom kongresu PEN-a u Beogradu biće posebno upriličen susret pisaca Balkana. Kakva je sada, po Vašem mišljenju, književna i kulturna regionalna balkanska saradnja, u sredini gde ima više „srpskohrvatskih” jezika i književnosti?

Bilo bi preterano da kažemo da saradnja ne postoji uopšte, ali se mora reći da bi mogla da bude daleko bolja i, ako smem da kažem, maštovitija. Nadam se da smo već uspeli da prevaziđemo lošu volju za to. Kad jedna mala grupa ljudi, gimnazijskih profesora, predvođenih nezaustavljivom uragankom Ružicom Marjanović, uspeva da u Užicu napravi odlični festival „Na pola puta”, niko više ne može uverljivo da se izgovara nepovoljnim uslovima bilo koje vrste.

Pored ostalih, da li će u Beogradu gostovati i Kosovski PEN? Kakva je, pak, saradnja srpskih i kosovskih pisaca?

Zasad je, nažalost, nikakva. Ohrabruje činjenica da naše kolege Flora Brovina i Basri Čapriči dolaze na kongres u Beograd. Mislim da bi to mogao da bude ubedljiv početak šire saradnje.

Marina Vulićević

objavljeno: 11.09.2011

Nastavak na Politika...

Večernje novosti: Beograd: Svetska elita na okupu