Izvor: Glas javnosti, 26.Sep.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisci pripadaju večnosti
Najnoviji roman LJubice Arsić „Mango“ za kratko vreme doživeo je i svoje četvrto izdanje. Knjiga je već dva meseca, od samog pojavljivanj, a na bestseler listama. Reč je o delu koje čitaocu otkriva jednu posve novu LJubicu Arsić.
- Pročitala sam knjige koje pate od zatvora. Nemam nikakav osećaj dužnosti da moram da sledim neku staru LJubicu Arsić iz prethodnih knjiga. Mudar i osetljiv čitalac, za koga pišem, uvek oseti laž - kaže Arsićeva u intervjuu za Glas javnosti.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
Da li ste očekivali ovakav uspeh romana „Mango“?
- Bila sam sigurna dok sam ga pisala da je ovakav roman potreban čitaocima. Roman koji priča o sudbinama u gradu, običnim i teško vidljivim golim okom, jer savremena urbanost nalaže diskreciju - da se bude nevidljiv i bešuman, što je samo eufemizam kojim se označava jedna očajnička usamljenost. Moj roman se bavi istorijom običnih privatnosti kojih je u Beogradu mnogo, za razliku od monumentalnih tema kolektivne istorije i naciona, kojih je puna srpska književnost. U njoj još uvek vlada respekt prema „velikim epskim temama“, koje su mnogima izašle na nos. Time možda mogu da objasnim što se „Mango“ za kratko vreme priprema u četvrtom izdanju. Čitaoci su se zaželeli intimističkih priča o sudbinama koje su slične njihovim, a u koje je uvek ugrađeno sve ono što se dešava spolja.
BEZBEDNOST DOSADNE TIŠINE
Ko su zapravo vaši junaci?
- Obični ljudi koji šetaju svuda oko nas, u svojim običnim životima čija trivijalnost, od koje niko ne može da pobegne, preti kao usud nad našim glavama i postaje, kao u antičkoj drami, izvor tragičnog. Nema veće tragedije nego živeti besmislen život bez radosti i uzbuđenja, sklanjati se od svakog izazova u bezbednost dosadne tišine. Moje junakinje se ne mire s tim, hoće da ispitaju šta sve još na tom putu ženskosti mogu da sretnu. A sreću zaista neverovatne prototipove muškosti, od prodavca kirbi usisivača do katoličkog sveštenika. Čak se pojavljuje i Če Gevara, doduše samo na plakatu u beogradskom kafiću La Revolusion, ali su njegove foto-poze vrlo rečite. Nažalost, ne mogu da vas pozovem da u ovom kafiću zajedno popijemo kafu jer je nedavno zatvoren. Eto čemu još služi književnost, sačuvala sam ga za vas u svom romanu.
„Mango“ predstavlja nešto novo, novu LJubicu Arsić?
- Uvek se trudim da, pišući novu knjigu, i sama uživam, da otkrivam nove postupke i proširujem teme tek nagoveštene u prethodnim knjigama. Dobar pokazatelj da sa knjigom nešto nije u redu jeste ako se pisac, pišući je, dosađivao i mnogo napinjao. Pročitala sam mnoge knjige koje pate od zatvora. Nemam nikakav osećaj dužnosti da moram da sledim neku staru LJubicu Arsić iz prethodnih knjiga. Mislim da to nije dobro jer čitalac uvek oseti kad je neka emocija već upotrebljena i prežvakana stotinu puta, da joj nedostaje strast otkrivanja. Mudar i osetljiv čitalac, za koga pišem, uvek oseti laž. NJemu služim i pred njim strahujem, kao ona ovčica Aska koja u Andrićevoj pripoveci igra da bi se dopala vuku.
Kako ste odabrali naziv?
- „Mango“ je tropsko voće neobičnog ukusa, čije ime ne izgovaramo često, kao na primer ime jabuka ili šljiva. Deluje privlačno dok ga ne probamo, njegov ukus je na granici neprijatne otužnosti. On predstavlja nešto daleko i nepoznato, za čim čovek uvek žudi. Kad mu se to daleko približi, on ga brzo izgustira. Ako je sam, on želi da bude sa nekim. Ako je sa nekim, on mašta kako je lepo biti slobodan i sam. „Mango“ je i ime prodavnice sa ženskom garderobom. Privlači me taj svet mode kao posebna priča koju ne treba tek tako proglasiti trivijalnom. Moda je poseban svet vrlo složenih znakova kojima može svašta da se saopšti. Kod mnogih pisaca učitavamo modu u karakter i postupke junaka, od balske haljine Ane Karenjine pa do Supermenovog plašta.
Čime vaša magija pripovedanja deluje na čitaoce?
- Iskrenošću, pre svega, ali ne onom koju ima običan čovek već onom koju poseduje pisac. Ovoj drugoj iskrenosti pomaže talenat da se ostvari u punom sjaju. Potpuno sam sigurna da čitaoci prepoznaju da pišem o onome što me istinski dira i što dobro poznajem. Kao i u životu, laž retko koga gane, ljudi to prosto osete i okreću leđa. A i za pisca je važno, za njegovo uzrastanje, da otkrije šta to zapravo njega muči, o čemu on to ume da piše najbolje na svetu. Da otkrije svoju ličnu priču u kojoj se lagodno oseća kao riba u vodi.
Kako biste predstavili „Mango“ onima koji knjigu nisu pročitali?
- Kupite voćku mango i probajte je dugo otapajući komadić u ustima. Razmišljajte kakve taj novi ukus ima veze sa vama, vašim životom i brakom, neuspelim vezama, kajanjem što niste uradili mnoge stvari a mogli ste, sa vašom prikrivenom mladošću i čežnjom da nekog volite, sa luckastim željama koje ipak želite da nekom saopštite, sa vašim karakterom koji u stvari ne poznajete i želite da ga otkrivate uprkos zabrani da budete lepo vaspitani i slušate mamu. Neka komadić manga bude vaša hostija, neka vas ukus uvede u čitanje mog romana.
