Izvor: Glas javnosti, 10.Nov.2009, 03:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisac mora i da živi
Radoslava Zlatanovića, jedan je od najpoznatijih srpskih pesnika koji se, po proterivanju s Kosova 1999. godine, nije - kako su to većinom drugi učinili - preselio u Beograd, već je stanište našao, daleko od svetlosti i senzacija velegrada, u selu Polomu, pod Besnom kobilom, kraj Vladičinog Hana. Zlatanovića možete, kao strastvenog putnika, svuda sresti diljem Srbije ili, pak, možda, u gradu Vizbiču u centralnom delu Engleske. O knjigama i mnogim drugim „knjiškim“ i životnim temama, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ovaj pesnik izoštrenog čula za poniranje u svaki „predmet“ kroz sumnju i ironiju, kroz humor, uvek, kao intelektualno sumnjalo, ima provokativne, na momente začuđujuće, reklo bi se agresivne odgovore, koji, svojim krajnjim konsekvencama, verovatno, ipak pogađaju sam centar, suštinu.
Jedan ste od pisaca sa najdužim stažom. Kako danas kad se okrenete iza sebe vidite svoj književni put?
- Ja sam verovatno jedinstven primer u srpskoj književnosti. Počeo sam da pišem još kao dete. Čuvao sam ovce, krave i konje sa dečacima i devojčicama albanske nacionalnosti. Čitao sam sve šta mi je dopalo u ruke, bez ikakvog reda. Sećam se dok sam čitao „Don Kihota“ da su mislili da nisam normalan. Pisao sam uveliko kao osnovac i kada sam otišao u Prizren u Učiteljsku školu već su me smatrali mladim piscem. Naravno, prava afirmacija je došla tek za vreme studija. Studirao sam engleski jezik i književnost i mnogo mi je kasnije u književnom radu značilo to što sam obišao Englesku i Irsku, gde sam bio u prilici da na licu mesta sa sadržajem i temama koje su obrađivali najpoznatiji stvaraoci.
Pišete poeziju, prozu, eseje. Koji žanr vam je najbliži?
- Pisao sam i pišem i književne kritike, eseje i književne prikaze. Za mene su svi sadržaji isti. Ali sam smatrao da ako neku inovaciju ne napravim svojim sklopom reči i rečenica, i ako to ne iskažem na sasvim moderan jezik i izraz, ako ne načinim jednu vrstu bespoštednog eksperimenta, onda nema razloga pisati. Smatram da pisac treba da izrazi one tajne u čovekovom srcu i čovekovoj glavi. To je kao da vadite iz zemlje neku tajnu, zlatonosnu rudu. Uz sve to, smatram da pisac treba da bude otvoren u odnosu na narod, na ljude sa kojima deli svakodnevnicu, kao što ja to činim na jugu zemlje, u Vladičinom Hanu, gde živim, u podnožju dve velike planine, Besne kobile i Kukavice. Svakodnevno se družim sa gorštacima, beležim njihov govor, njihove skaske, priče, želje, tuge. Sve moje beleške kasnije se pretoče u književno delo, pesmu ili priču.
Reč je o jednom autentičnom podneblju, koje je posle Bore Stankovića poprilično zapostavljeno u književnosti?
- Naravno da je teško pisati posle jednog Bore Stankovića, ali mislim da ću zabeležiti nešto novo, jer, novo vreme donosi nove priče. Kazivanja nekih drugačijih Vranjanaca i planinaca vraćaju me na zemlju. Jer čovek intelektualac često odlebdi na nebesa, na neke nebeske čardake, pa postoji opasnost da bude sterilan, i izveštačen. Druženje s tim ljudima, dok s njima žanjem i kopam kukuruz spusta me na zemlju i vraća me onim životnim sokovima, zapravo samom životu, koji je za mene neiscrpna tema.
Poželite li nekad da ste malo bliže Beogradu, ili nekom drugom centru kulturnih događanja? U kojoj meri je to za jednog pisca olakšavajuća okolnost?
- Mislim da nije dovoljno da pisac samo piše. Pisac mora i da živi! Ukoliko svoj život deli sa svojim junacima, utoliko bolje. Moj život je mnogo bogatiji od kada ga delim sa mojim gorštacima. Između nas se razvila jedna prava ljudska ljubav. Kada odem u planinu, među njih, nastane pravo slavlje, a kad oni siđu u Han, onda ih ja vodim u kafanu. Iz tog druženja nastaće moja knjiga koja će biti slična onoj Kočićevoj „Sa planine i ispod planine“. Druga knjiga koju pišem naziva se „Velika nedelja“. Radim i na prozi koja odslikava vreme neposredno posle Drugog svetskog rata, gde zajedno žive Srbi i Šiptari, Turci i mnoge druge nacije. Roman će se zvati „Danilo na kiši“.
