Izvor: Politika, 02.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisac koji traži spas
Godišnjice rođenja i smrti J.-K. Uismansa ili umetnički put od naturalizma do katoličanstva
Za razliku od velike većine stranih stvaralaca, privučenih snagom velike francuske kulture, koji dolaskom u novu domovinu – ili rođeni u Francuskoj ali stranog porekla – „pofrancuze” svoje ime (Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki postao je Gijom Apoliner, Emil Hercog Andre Moroa, a Lev Tarasov Anri Troaja) J.-K. Uismans, čija će 160-godišnjica od rođenja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << biti obeležena 5. februara (1848) dok je vek od smrti obeležen 12. maja prošle godine, uzeo je, da bi podsećao na svoje poreklo, ime Joris (u francuskom izgovoru Žoris)-Karl. Verovatno da bi izbegao nedoumice, pisac je usvojio oblik J.-K. Huysmans.
Rođen u Parizu od oca Holanđanina i majke Francuskinje, zvanično upisan kao Žorž-Šarl, po ocu je bio naslednik duge tradicije holandskih slikara. Njegova sličnost sa Bodlerom i njegovo bodlerijanstvo mogu se, bar jednim delom, objasniti životnom sudbinom jednog i drugog stvaraoca: kao Bodler ostao je rano bez oca, i kao Bodler imao je očuha koga nije voleo. Kao dete, u pansionatima je vodio, kako je sam rekao, život poniženja u bedi. Monotoni rad činovnika u Ministarstvu unutrašnjih poslova u kojem je ostao do odlaska u penziju, nije mogao uneti vedrine u piščev pretežno surovi život neženje i ublažiti sarkazam u njegovoj naravi. Inače, uprkos promenama u shvatanjima, on je na celo svoje delo stavio snažan lični pečat. (Neki njegovi junaci čak i fizički liče na njega.)
Romansijerski počeci (a i prva faza njegovog stvaralaštva) potpuno su u znaku naturalizma. Posle jedne zbirke pesama u prozi, on objavljuje roman „Marta, istorija jedne uličarke” (1876), tipično naturalistički, koji za dve godine prethodi romanu „Uličarka Elza” Edmona de Gonkura. Tematika i stil i slikanje mračnih strana života, sa neumoljivom preciznošću i sirovim detaljima, pokazuju Uismansovo pristupanje naturalizmu. To se vidi i na druge načine: on se druži sa Emirom Zolom, Gi de Mopasanom, Gonkurima... Tako reći formalna potvrda je Uismansova saradnja u publikaciji „Soirées de Médan” (pripovetka „Ranac na leđima”), manifestu naturalističke škole čiji je šef bio Emil Zola. Hvaleći i braneći Zolu, Uismans je hvalio i branio naturalizam, ali je isto tako hteo da bude uz Edmona de Gonkura, takođe osnivača, sa bratom, naturalizma.
U istom naturalističkom duhu i maniru Uismans objavljuje (1879) roman „Sestre Vatar”, čije su junakinje dve knjigovezačke radnice, slične onima koje su radile u knjigoveznici njegove majke. S puno preciznosti dat je portret dvojice neženja u romanu „U zajedničkom domaćinstvu” (1881). Roman sa simboličnim naslovom „Niz vodu” (1882) sav je u znaku monotonije i sivila svakodnevnog života usamljenog činovnika Folantena, koji se prepustio svakodnevnom toku kojem se ne odupire.
Dosta gorkom posmatraču i slikaru života, naročito njegovog naličja, Uismansu kao da je i sopstveno pisanje počelo da daje gorak ukus. Naturalista je počeo da oseća zasićenost. Tako nastaje (1884) roman „A rebours” („Obratno” ili „Nasuprot” kako ga je na srpski preveo Živojin Živoinović, po kojem je Uismans naročito postao i ostao čuven. Njegov junak, Žan Dezesent, „sin je Bodlerov, željan ideala i beskraja”.
Prototip ovog ekscentrika je, reklo bi se, pesnik Malarme i, naročito, sam pisac. Zasićen mondenskim životom i vulgarnim ljubavnim avanturama (neke su detaljno opisane u knjizi), Žan Dezesent se izdvaja iz društva ljudi i živi sam, u vili van grada, koja je „svet za sebe”. Njegov život je „suprotan” od života drugih, u stvari, jedan vid bekstva. Ono, međutim, što čini vrednost i draž ove knjige jesu razmišljanja o životu i umetnosti, epizode iz života drugih, lektire, sanjarenja, psihološke analize, posebno verskog osećanja, oštroumni i strogi književni sudovi. Uismans-Dezesent na jednom mestu vrlo pozitivno govori o Petronijevoj slici društva u „Satirikonu”, koja bi se mogla nazvati naturalističkom, ali je, vidi se, sa Uismansovim naturalizmom gotovo.
Zola je to odmah dobro osetio, hladno primio „Nasuprot” i, razočaran, rekao piscu da „zadaje strašan udarac naturalizmu”. Ovo delo, dakle, ne označava samo preokret u Uismansovom romanesknom stvaralaštvu; ono obeležava bitne promene u francuskom romanu s kraja XIX veka, pre svega prekid sa naturalizmom. U predgovoru za izdanje iz 1903. godine Uismans govori o toj promeni kod njega, o unutrašnjem prekidu, ali i onom drugom. O potrebi da „otvori prozore, da razbije granice romana, da u njega unese umetnost, nauku, istoriju” ne vodeći računa o tradicionalnoj intrigi. To je bilo i utiranje puta romanu da se približi eseju. Gledano iz današnje perspektive vidi se koliko su ove reči i ova težnja bili proročki.
Ovaj pisac bekstva i traženja spasa, čiji je junak opijen samoćom, koja ga, sa neurozom uništava, kroz istog Žana Dezesenta, već se interesuje za natprirodno i neobično, za spiritualno i sl. Vidljiv je njegov prezir i odvratnost prema vulgarnosti i osrednjosti svake vrste. U romanu „Tamo” (1891) reč je o tajnama okultizma i magije i u njemu nadnaturalizam (Bodlerov izraz) ide iznad estetizma. To je jedna dalja etapa Uismansovog životnog i umetničkog puta. Knjiga „Na putu” opisuje Uismansovo traženje, njegovo preobraćanje u katolicizam i kraj njegovog duhovnog putovanja, a delo „Katedrala” (1898), koje govori i lepotama i simbolici arhitekture čuvene katedrale u Šartru, izražava estetski aspekt tog preobražaja. Zajedno sa „Katedralom”, roman „Iskušenik” (1903) u kojem je reč o piščevom boravku u manastiru, obeležava kraj Uismansovih traženja i odlučno prilaženje veri. (Ona mu je pomagala da mirno podnosi velike bolove od raka u ustima i predosećanje skorog kraja.) Sva ova dela, ispunjena traženjem uzvišenog i spiritualnog, znače rušenje naturalizma i, uz bodlerijanstvo, trasiranje puta simbolizmu.
Ono što, uprkos svim menama kroz koje je prolazilo, čini jedinstvo Uismansovog dela, to je njegov stil, žestok, napadan, često inspirisan ljutnjom, mada ne i mržnjom, s naturalističkim smislom za preciznost i detalj, a Andre Breton je rekao da izraz „crni humor” potiče od Uismansa. Jedno od priznanja koje je za života dobio ovaj konvertit, koji je otvorio nove puteve u umetnosti, bilo je predsedništvo u Akademiji Gonkur.
Mihailo Pavlović
[objavljeno: 03/02/2008]
.jpg)
