Izvor: Blic, 05.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pečati vremena
Pečati vremena
Veljko Zeljak – Dom Omladine Bgd
Ovaj mladi umetnik dobro nam je poznat. Godine 2001. i 2003. učestvovao je u Internacionalnoj radionici 'Real presence', a nedavno je u novosadskoj galeriji 'Izba', povodom velike prezentacije medijske zvezde pop-arta, Endija Vorhola, sarađivao u projektu 'Slučaj Vorhol'.
Zeljakovo interesovanje, vidimo sad i u Beogradu, usredsređeno je na istraživanje mesopotamijskog klinastog pisma na čijem >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tragu stvara svoje, savremene poruke. U pitanju su markice sa Titovim likom utisnute na glinenim pločama, slonovi kao pečati u mermeru i bakru, i grafika u glini 'Slepac vodi slepca'.
Tehnički gledano, Zeljakov postupak je spoj više disciplina: crteža, vajarstva, grafike i keramike. Ovo mu daje posebnu draž, jer umetnik stvara delo nalik multimedijalnom ali u domenu starih zanata. Postupak fascinira preciznošću izvođenja i čistotom dobijenog rezultata, što je retkost kod mladih umetnika koji prebirajući po različitim medijima, opčinjeni širokim mogućnostima raznovrsnih jezika uglavnom prenebregnu tehničku preciznost i usput zaborave na prvobitnu ideju.
Zeljak s tim nema problema. On svoju ideju umnožava i time je čini namerno upadljivom. U tom smislu najupečatljiviji je Titov lik.
Tražeći dublje značenje umnožavanja Tita, slona i slepaca, ovim Zeljakovim radovima moglo bi se pripisati sijaset tumačenja. Prvi bi mogao biti pečat vremena koji nas je sve poprilično dredio, drugi pečat slonovskog pamćenja, a treći - generalni, izvučen je iz idioma slep kod očiju.
Iz trećeg, ako na Zeljakovoj izložbi vidite što i ja, shvatićete zašto se likovi umnožavaju.
Krik
(Vladan Matijević, 'Časovi radosti', 'Narodna knjiga', 2006)
Iako se pročuo zbog 'tvrde pornografije', ovaj roman nema za cilj razbijanje (tobožnjih) tabua; njegov smisao treba tražiti u nespojivosti romantične, riterske književnosti, kojoj je u podnaslovu pripisan, sa vulgarnom junakinjom kakva je Maca Aksentijević. Za razliku od viteza, akcionog heroja iz 'doba nevinosti', koji je platonski privržen idealnoj dragoj, ona je (moderna) nimfomanka bez mozga i srca, koja ne oseća ništa (pa ni zadovoljstvo), a njeni ljubavnici su (tragikomični) klovnovi, budale ili manijaci; ona mrzi sav ljudski rod (muškarce, žene i decu), tako da njeno (dragovoljno) svođenje na životinju (psa, mačku ili zmiju) nije ('prosta') animalizacija, već demonsko iživljavanje i pomama. Sa druge strane, pripovedač (voajer), koji je, kao i u 'Piscu izdaleka', beznadežno zalutao u umetnost, ciničan je, razuzdan i sentimentalan istovremeno; opisujući Macine avanture, on koristi stilske figure, teme i situacije karakteristične za savremenu 'romantičnu' (sladunjavu, bolećivu) prozu (prodavanu, čak, i kao književnost za decu), čime posredno otkriva da se ispod (bezopasne) banalnosti takve literature krije najstrašnija izopačenost, kako onih koji je pišu (a ovde ih je lako prepoznati), tako i onih koji je čitaju, čitavog društva (nacije, čovečanstva), koje ne samo da ne zna šta je ljubav, nego ga ona i ne zanima.
Matijevićeva brutalna, 'makijavelistička', strasno angažovana poetika nas, kroz duhovitu, šendijevsku igru (u koju su, ovoga puta, uvučene i recenzija i beleška o piscu), dovodi do najmračnijih književnih i kulturnih tema; izložen neumornom menjanju 'uglova' satire, čitalac nastavlja da se smeje, ali je i preneražen, kao da je, za svoje dobro, bio propisno išamaran.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
