Izvor: Blic, 30.Dec.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Palanka kao zao duh zatvorenosti
Iskustvo nam je palanačko, uvodna je rečenica jedinstvene filozofsko-esejističke knjige „Filosofije palanke” koja je u javnost krenula sa talasa Trećeg programa Radio Beograda. U sedam večeri između 4. i 15. avgusta 1969. autor je pročitao rukopis bez presedana u našoj kulturi. Valja imati na umu da je Treći program u to vreme, pre nastanka radija Studio B i „202” imao prosečnu slušanost od oko 80.000 slušalaca! Krajem te godine objavljena je druga sveska časopisa >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << „Treći program” sa integralnim tekstom studije (str. 253-521. velikog formata i gustog sloga).
Obeležavajući osam decenija života nesumnjivo najvećeg intelektualca naše kulture i četiri decenije od nastanka „Filosofije palanke”, mala izdavačka kuća „Otkrovenje” objavila je sedmo izdanje ove studije (uvek bez ikakvih izmena i dopuna), uz zbornik „Fenomenologija duha palanke - nova čitanja 'Filosofije palanke’”, u kojem 21 autor analizira značaj i domete ove knjige kojoj u evropskoj kulturi nema premca.
Isti izdavač objavio je i prethodna dva izdanja Konstantinovićeve studije, a ukupni dosadašnji tiraž svih izdanja doseže 12.000 primeraka. Veoma neobičan podatak za knjigu koja uprkos opojnom poetskom stilu sprovodi složen analitički postupak sa paradoksalnom upotrebom dijalektičkih negacija.
Imperija uzvraća udarac
„Filosofija palanke” je od prvog trenutka postala kultna, što će reći da je uz odane čitaoce i poklonike naišla na muk u delu nacionalističkog krila SANU i pripadajućem mu krilu deseteračko-patriotske falange iz Francuske 7. Knjizi je posvećen niz filozofskih tribina i okruglih stolova pri časopisima, ali je, s druge strane, doživela niz prizemnih diskvalifikacija, ideoloških obeda i etiketa zbog „nacionalne izdaje” i odmetništva. Postojeća palanka se nepogrešivo prepoznala.
Najnoviji prizemni napad našao se na stranicama dvotomne „Istorije srpske književne kritike”, dakle u oblasti kojoj knjiga doslovno ne pripada. Autor, akademik P. Palavestra obeležio je ovu knjigu i osmotomnu studiju „Biće i jezik” (sa esejističkim portretima 113 pesnika srpske književnosti) oznakom „partijske kulture titoizma!” (nova kategorija u proučavanju književne kritike). Poznat iz 50-ih i 60-ih kao uporni zastupnik realističke struje u srpskoj književnosti, kad je u gorostase naše književnosti svrstavao Mladena Oljaču i Eriha Koša (ko bejahu ovi divi!), akademik se dosledno obrušio i na najznačajnija imena naše književne kritike, Mihiza, Zorana Mišića, Muharema Pervića, Zorana Gluščevića, da bi se opredelio za srednjake poput Pavla Zorića i Čede Mirkovića (najpoznatijeg po predgovoru odabranim delima jednog ruskog akademika s naše strane). Svako ima pravo da se sam prepozna u filozofiji i praksi palanke.
Zanimljivo je da „Filosofija palanke” nije uspela da se probija do obavezne lektire na filozofskoj i književnim katedrama Beogradskog univerziteta. A i kako bi, kad je pre neku godinu, u anketi jednog nedeljnika (simptomatičnog naslova „Evropa”) „Filosofija palanke” zauzela mesto u vrhu kao knjiga koja je nanela najveća zla našoj kulturi! Ne jednom sam se našao među istaknutim imenima naše kulture kad je na pomen Konstantinovićevog dela prisutnima izbijala bela pena na usta.
Strah od sveta
Nema filozofsko-teorijske knjige u našoj kulturi koja je tako izdašno citirana i parafrazirana (često na očigledno pogrešan način). A i to je lako razumljivo jer je prodorno i ubedljivo analizirala palanku kao duh zatvorenosti, straha od sveta s one strane brda, duh plemenske sabornosti i zazornosti prema svakom razlikovanju. Strah od otvorenosti prema nepoznatom, drugačijem, vodi ka tradicionalizmu u kome se krije spas od opasnosti traganja i dovođenja u pitanje sopstvene egzistencije. Konstantinović najviše načelo palanke vidi u okamenjenoj, nacionalnoj kulturi, sa istorijom i njenim državotvornim mitovima.
Da ne bi ostao u oblasti apstraktnog mišljenja, Konstantinović je ispisao čitave eseje u fusnotama, pokazujući na primerima iz nacionalne istorije i kulture kako je palanka oblikovala svoje nacionalne idole, ili oni nju, svejedno. Imam utisak da su ove dodatne beleške posebno iritirale neke akademske krugove koji nisu mogli da se pomire sa saznanjem da su postojali izdanci srpskog nacizma. Pa nam se to sve vratilo u burnim devedesetim.
U zborniku „Fenomenologija duha palanke” niz domaćih i inostranih autora sa različitih, esejističkih, postmodernističkih i integralističkih stanovišta tumači filozofiju palanke. Ovaj izbor je priredio filozof Nenad Daković, ostavljajući veliki broj zanimljivih ogleda po strani, verovatno za neku drugu priliku. Ima ovde tekstova koji se prvi put u prevodu pojavljuju na našem jeziku. Mnogi su istakli da, po Konstantinoviću, autentični subjekt ne postoji, već ima samo približavanja njemu u rizičnoj i opasnoj slobodi. Bez prepoznavanja duha palanke u sebi, završili bismo u jalovom moralisanju.
Novi život „Filosofije palanke” započinje sa svakim novim čitanjem. I novim čitaocima, naravno.
Iz „Filosofije palanke”
„Otud je ovde, u sferi duha palanke, svaki objekt takođe i subjekt, i svi su na istom poslu bez razlika, pa tako i može, možda, da se objasni zašto se i ovaj ismejani smeje istim smehom kojim se njemu smeju: njegov smeh je u slavu duha palanke, u težnji za izbegavanjem apsolutne sudbine objekta, sudbine koju on, inače, može da želi. On zna, podsvesnom mudrošću u koju ga posvećuje duh palanke: da će ako prestane da se smeje, pasti u sudbinu čistog objekta (tuđeg smeha)" Smeh njegov je u funkciji subjekta, ali subjekta koji je strogo određen merilima duha palanke, njenom važećom tablicom vrednosti pa zato i nije subjekt"
Subjekt koji priznaje duh palanke je samo prividni subjekt ovakvog smejanja, subjekt sa dubokom svešću o svojoj prividnosti, sa svešću koja vodi očajanju i, utoliko više, potrebi da se to očajanje prevlada time što će njegovi motivi da budu proglašeni ne kao stvar neke nad-volje (one duha palanke) nego svog sopstvenog izbora.”
