Izvor: B92, 30.Jun.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PAUL WELLER - 22 Dreams
Najlakše je za sve okriviti snove
Paul Weller je do sada imao tri karijere. Kao The Jam (not a big fan!), kao The Style Council (iako ne deluje nezanimljivo, nikako da se zainteresujem) i kao Paul Weller (ova, navodno, još uvek traje). Ispisano u zagradama vam, nadam se, dočarava da kad imate Noela Gallaghera, onda vam Paul Weller samo smeta.
Istina je i da je, muzičar-od-novinara-prozvan-kao-tata -tata-rocka, objavio neke nesporno lepe albume (poput >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Wild Wood i Stanley Road) koji deluju kao da će ih (pravi?) muškarci konzumirati naizmenično sa Vijagrom. Kad za to vreme dođe, naravno.
22 Dreams (samoobjašnjavajućeg li naziva!) je kod nekih kritičara doživljen kao Wellerov hrabar potez da pobegne od stega soul-folk-roka koji je po njemu i dobio ime i koji je u međuvremenu postao ne preterano afirmativna referenca u dočaravanju kreativnih dometa danas-jedva-pamtljivih-sutra-već-zaboravljenih novih britanskih... (htedoh da kažem- nada)... bendova. U želji da pobegne od stvarnosti u kojoj je Paul Weller postao talentovaniji muzičar nego kompozitor, on je pomislio da će mu neka druga dimenzija poslužiti kao instantna odskočna daska za divlju inspiraciju. I tako je Paul dremknuo posle ručka i počeo da sanja.
Usnio je 22 sna (na varijanti sa jednim diskom ima 21 pesma- što pretpostavlja da su dva sna stala u jednu pesmu) kao neku konceptualnu redaljku: 1) svega onoga što je do sada predstavljalo njegovu inspiraciju i uzore (Kinks, Beatles, folkeri sedamdesetih, Motown), zatim 2) neku vrstu ograničeno talentovanih improvizacija na te uzore (i njihove improvizacije) i 3) nečega što bi bili više imbecilni, nego bojažljivi pokušaji da se napravi nešto sasvim drugačije, ako ne već i potpuno novo.
Ako ste imali priliku da slušate (i uživate) u nekim od poslednjih izdanja Roberta Wyatta (neodoljivi Comicopera) ili bilo šta od Dr. Johna (ovde, usudio bih se da kažem, i najveći izazov!), ili Roya Harpera (Stormcock, recimo) ili bilo šta od Tima Buckleya, onda morate da znate da rok, soul i folk mogu mnogo toga zajedno. Naročito u snovima. I da u poređenju sa nekim ostvarenjiman navedenih autora 22 Dreams deluje impotentnije nego kada je Weller... drkao bez većih pretenzija nego da samo on svrši.
(Dobrih) rok pesama nema ni od korova. Snoliki set prošaran je klasičnim Wellerovskim ritam&bluz rokom i to se čak ne može doživeti ni kao njegov panični pokušaj da nas upozori da je on, uprkos svemu, onaj stari, iako sanja da je neko drugi. Zapravo tih rok grdoba nema toliko, koliko je njihovo prisustvo upadljivo i nametljivo strateškim razmeštajem (početak, sredina, kraj). Njima dodajte i, mahom instrumentalne, Wellerove iskorake u fantazmagoriju (Song For Alice) i jeftini sentimentalizam (Lullaby Fur Kinder) i biće vam jasno da bi bilo bolje da je Paula neko u pola hr(o)kanja prodrmao i probudio.
Najlepše pesme (ima i takvih!) smeštene su u prvoj polovini albuma i počinju sa baroknim letnjim soulom Have You Made Up Your Mind, nastavljaju se sa pastoralnom, klavirskom minijaturom Empty Ring koja iscuri u novocostellovsku baladu Invisible. Letnje popodne, zapravo, dremka, nastavlja se sa relaksiranim wildwoodsoulom The Dark Ages Of September Lead (možda i najbolja stvar na albumu), zatim sa Black River- Wellerovim ozbiljnim promišljanjem Brian Wilsonov(sk)e produkcije i završava sa nešto noćnomornijom akustičnom baladom Why Walk When You Can Run.
Za pet godina, Weller će snimiti novi Wild Wood i odjednom će se svi sećati 22 Dreams kao baš i ne prekopotrebnog bežanja od svoje prirode.
SELEKTAH:
**1/2
