Izvor: Glas javnosti, 15.Jan.2010, 07:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ozbiljno „obični“ problemi
Inspirisan komadom nemačkog autora Klausa Pola „NJaiting room - Germany“, koji je nastao iz ispovesti ljudi koji su se po ujedinjenju Nemačke našli u novom sistemu i novoj državi, još uvek čekajući odgovor na to što su godinama očekivali, reditelj Boris Liješević odlučio je da istraži na koji način su naše promene uticale na lične živote ljudi u Srbiji na početku 21. veka. Intervjue, koje je uradio uz pomoć dramaturga Branka Dimitrijevića, prvo je „spakovao“ u dramske >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << monologe, a potom i u predstavu pod nazivom „Čekaonica“, koja će premijerno biti izvedena u subotu 23. januara na Maloj sceni „Teatar u podrumu“ Ateljea 212.
Dramski avanturizam
- Promene u našem društvu su svakako veoma dramatične, ali ja sam ovde više razmišljao o formi drame i njenom predlošku zato što on nema tu klasičnu dramsku strukturu. To mi je delovalo, onako, avanturistički, izazovno, uzbudljivo i više sam se bavio tim segmentom nego fenomenom samih promena, pošto su one odavno, hteli mi to da priznamo ili ne, postale svakodnevni deo naših života - smatra Bojan Žirović.
Frustrirajuća tranzicija
- Klausov komad sam pročitao pre godinu dana i veoma mi se svideo, jer je imao jednu nesvakidašnju formu. Naime, on je kao pisac 1994. godine bio pozvan u komisiju koja je za časopis Špigl trebalo da anketira nemačku javnost na temu raspoloženja društva prema promenama u toj zemlji, nastalih pet godina posle pada Berlinskog zida i ujedinjenja dve Nemačke - kaže za Glas javnosti Boris Liješević, koji je uloge poverio Branki Šelić, Nebojši Iliću, Bojanu Žiroviću i Jeleni Trkulji.
- Zajednički imenitelj svega toga bio je da su se ljudi našli u nekom novom sistemu, potpuno zbunjujućem i nepoznatom. To me je, naravno, podsetilo i na naše današnje stanje, ali mi je nekako bilo nedovoljno zato što bi krajnji domet cele te priče mogao da se svede isključivo na neke paralele i asocijacije između njihovog i našeg društva. Zbog toga sam odlučio da po tom principu uradim priču iz ovdašnje vizure, da anketiram našu javnost i otkrijem neke autentične predstavnike koji trpe taj frustrirajući tranzicioni momenat - otkriva mladi reditelj.
On ističe da za svoje sagovornike nije želeo da uzima ljude iz sveta umetnosti, pre svega pozorišta i filma, jer kako naglašava „naši životi, čini mi se, i nisu se u međuvremenu nešto naročito promenili“.
- Ali, zato postoje neke osobe kojima su se životi zaista promenili. To su ljudi koji su počeli da rade u raznim stranim firmama, po nekim novim pravilima, u drugačijim uslovima... Uvedeno im je novo radne vreme, pa im se dan potpuno preokrenuo. Kući stižu tek posle 17 časova i u takvim okolnostima više nisu u mogućnosti da organizuju dan na način na koji su to činili kada im je radno vreme bilo do 14 ili 15 časova. Tu su i ljudi zaposleni u hipermarketima od kojih je većina otvorena 24 sata dnevno, a posebno mi je bilo intrigantno što u njima, u noćnim smenama, na kasama isključivo rade žene... U svemu tome osetio sam neki nesklad između onoga kako smo nekad živeli i ovoga što živimo danas i shvatio da se na promene još nismo prilagodili - navodi reditelj.
Atipična predstava
- Slika koju sam ponudio meni izgleda pesimistično. Međutim, neki ljudi koji su dolazili sa strane da vide ovu našu priču tvrde suprotno. Zašto? Zato što ti naši junaci i pored svega nekako uspevaju da furaju dalje, da se raduju životu, novom danu... U tom smislu, ako tako gledamo, onda ta slika, ipak, može da deluje i optimistično - smatra Boris Liješević.
Nebojša Ilić navodi da je „Čekaonica“ jedna potpuno atipična predstava zahvaljujući pre svega „nesvakidašnjim“ dijalozima.
- Oni „ulaze“ u najbanalnije životne stvari kao što su računi za struju, krediti za stan.... Dakle, ovde se veoma ozbiljno tretiraju neki „obični“, dnevni problemi. Zašto i oni ne bi bili dostojni da se njima bavimo u pozorištu kao što to činimo sa raznim tragičnim ljubavima ili nekim istorijskim situacijama? Takođe, na nama je velika odgovornost, jer igramo autentične ljude koji danas, sutra mogu da dođu u pozorište i na sceni pogledaju svoju intimu koju su nam ponudili da se sa njom „igramo“...
