Izvor: Politika, 31.Okt.2007, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ovaj je svet neobično lep

Aleksej Maševski tvrdi da je, za razliku od Brodskog koji rusku poeziju obnavlja stvaralačkim doticajima ruske sa engleskom tradicijom, Kušner svoje originalno delo oformio aktiviranjem unutrašnjih resursa ruskog nacionalnog književnog nasleđa, stavljenog u funkciju izražavanja potencija duše čoveka HH veka. Brodski 1997. piše: "Aleksandar Kušner je jedan od najboljih lirskih pesnika HH veka... Kušnerovim pesmama je svojstven uzdržani ton, odsustvo histerije, bombastih izjava..., nervne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gestikulacije. On je suv tamo gde bi drugi ključao, ironičan, gde bi drugi očajavao. Kušnerova poezija je, kratko rečeno, poezija stoicizma."

Kušner je posle ove ocene Brodskog objavio još osam knjiga pesama i eseja, najnoviju, pod naslovom "U novom veku" – 2006. godine. I sve one nastajale su na platformi svojevrsnog izabraništva ruske poezije (u pesmi "Apolon na snegu" 1991. "na fonu ogromne države", Apolon, čiji se kip "na obali skovanoj od ciče" i sam smrzao, gde mu "u iglama belim bljeska duša": "Grančicu prvenstva nama daje, / Ta je palma – jelova grančica, / Iglicama inja pokrivena. / To je – hrabrost, to je – vejavica, / To je pesma, jezom odevena").

Pesnik i kritičar Krivuljin je s pravom tvrdio da je Kušner u ruskoj poeziji druge polovine HH veka inicijator i jedan od nosilaca neoakmeizma. Zanimljivo je, međutim, da Kušner u jednom razgovoru socrealističku književnost i rusku avangardu koja odbacuje tradiciju stavlja u isti red: i jedna i druga su neuspeli pokušaj da se umetnost stvara "na goleti". Ali Kušnerova poezija, uprkos tome što se oslanja na tradiciju, donosi niz novina. M. Nemirov 1997. godine, pored ostalog, naglašava: "Kušner je, zapravo, uspeo... da ne bude romantičarski pesnik", ovaplotio je "san koji su želeli da ostvare svi redom, počev od Pasternaka, Mandeljštama i čak Majakovskog, do Brodskog i Kibiraova–Prigova–Gandlevskog" da "govori... glasom iz hora, a ne soliste sa avanscene." Tu želju Kušner potvrđuje i svojom "radnom" definicijom "dobre poezije": "...mislim da su dobre, pre svega, one pesme u kojima pesnik izražava... osećanja, razumljiva svakom čoveku, a ne nekakva neverovatna, prekomerno lična, koja se nikoga ne tiču". Pesnikinja T. Bek ostvarenje ovog Kušnerovog ideala vidi ovako "Kušner – što dalje, sve upornije... kao da u inat... opisuje čas kako pere tanjir..., čas kako... pazi da ne pokipi mleko. Sazrevajući, kao pesnik i kritičar u istoj osobi, insistira na svojoj principijelnoj 'ljubavi prema predmetima', prema naslonjači, naslonu za ruke. Doduše, on takođe – skoro erotski – voli ose, bumbare, laste, oblake i šuštanje lišća koje je (prema pesnikovom priznanju...) na sredini puta produžilo i rasklimalo njegov prvobitno naglašeno pravilan stih, promenilo ritam njegovog lirskog disanja. Jedino, dok je u ranim pesmama ta polemična ljubav prema 'svome' bila usmerena protiv totalitarnog romantizma, u poznijim je – protiv tiranije 'slave i katastrofe'..."

U razgovoru sa J. Šilovom, insistirajući na tome da je "najsjajnije na ovom svetu... to što u njemu postoji Poezija" i da je upravo zahvaljujući njenom postojanju "ovaj svet neobično lep", Kušner ističe: da, "pošto je svet tako tragičan i, u isto vreme – tako predivno sazdan", upravo zbog toga i "mora da postoji poezija, tj. umetnost koja tu lepotu fiksira... ljudima ukazuje na nju". Kušner tvrdi da je i Poezija zapravo deo same prirode...

Izvore Kušnerovog pojačanog interesovanja za sitne detalje, u kojima se potom otkriva "smisao", Krivuljin vidi u poznatom Mandeljštamovom "čitanju istorije" iz kamena, iz doživljavanja njegovih slojeva kao "dnevnika vremena" i ovaploćenja u tome kamenu dinamike života, koja se ispoljava u kamenu kao materijalu za stvaranje čudesnih građevina ili skulptura – materijalizovanih oblika ljudskog duha. Vizel, međutim, insistira na viđenju Kušnerove "predmetnosti" kao radikalno nove etape u razvoju akmeističke poetike. On tvrdi da je Kušnerovo "naglašeno, gotovo animalno osećanje predmeta", činilo "da svaki predmet koji mu se nađe u vidnom polju" postaje "ne četvoro, već šestodimenzionalan".

Kušnerova "predmetnost" je dobijala i dublja tumačenja. Govoreći o višeslojnosti Kušnerove pesme, Maševski konstatuje: "Na površini je... antiromantičarska pozicija, novi lik čoveka... Postoji i drugi nivo. Pesnikov antiromantizam je principijelan, izvori su mu" kod "Anenskog, Mandeljštama, Kuzmina, Pasternaka. Čovek... koji ima hrabrosti da se ne zatvori u svom gordom razočaranju..., da se raduje lepom danu, čaršavu..., leptiriću što mu je stao na rever sakoa – time rehabilituje život... u suštini, rešava osnovno pitanje HH veka: šta je smisao egzistencije." Uranjanje u sve dimenzije predmeta s kojima je svakodnevno u neposrednom kontaktu čini da Kušnerova pesma, za razliku od pesme Brodskog, "nije simulacija intelektualnog procesa, već predstavlja s

[objavljeno: ]