Izvor: Politika, 15.Jan.2015, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otac političkog trilera
Napustio nas je Frančesko Rozi (1922-2015) , Napolitanac koji je film zavoleo uz oca, strastvenog ljubitelja sedme umetnosti, iako mu je on predviđao budućnost pravnika
Italija je u žalosti. Evropski i svetski film je u žalosti. Ovaj je svet proteklog vikenda u svojoj 93. godini napustio legendarni italijanski reditelj Frančesko Rozi.
Kao jedna od središnjih figura postneorealizma italijanskog filma (uz Pjera Paola Pazolinija i braću Tavijani), Rozi je bio i začetnik >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << političkog trilera u evropskoj kinematografiji, direktan uzor Kosti Gavrasu, Frensisu Fordu Kopoli, Martinu Skorsezeu i Oliveru Stounu, koji su njegove istraživačke filmove o korupciji i kriminalu smatrali „obaveznom literaturom”.
Frančesko Rozi je svetsku publiku i kritiku osvojio još 1962. godine sa filmom „Salvatore Đulijano” (o sicilijanskom gangsteru) za koji je osvojio berlinskog „Zlatnog medveda”, a svoju slavu potvrdio već 1963. filmom „Ruke nad gradom” osvojivši venecijanskog „Zlatnog lava” i „Slučajem Matei” za koji je 1972. osvojio i kansku „Zlatnu palmu”. Berlin mu je 2008. uručio „Zlatnu kameru” za životno delo, a Venecija mu se 2012. odužila „Zlatnim lavom” za sveukupnu karijeru i izuzetan doprinos istoriji svetskog filma.
Ovaj Napolitanac rodom (1922. u porodici srednjeg građanskog sloja) zavoleo je film uz oca strastvenog ljubitelja sedme umetnosti, koji je sinovljevu budućnost ipak video u sigurnosti pravnih poslova. Frančeskov san o upisivanju na čuveni Čentro sperimentale u Rimu, raspršio je i Drugi svetski rat posle kojeg se bavio pozorištem i radijem, a i uz malo sreće i filmom i to kao asistent režije slavnom Viskontiju u trenucima kada je na Siciliji sniman film „Zemlja se trese”.
Sva ta stečena znanja na veoma zanimljiv i suveren način upotrebio je stvarajući film „Salvatore Đulijano”, koji se smatra prekretnicom u istoriji filma. U njoj Rozi zauzima značajno mesto kao autor filmova u kojima su uključena istraživanja političkih slučajeva i odnosi između harizmatičnih individualaca, kriminalnih organizacija, korporacija i države, zbog čega gledaoci postavljaju više pitanja nego što dobijaju odgovora.
Upravo to i jeste glavno obeležje Rozijevih filmova. „Pitanja koja filmovi otvaraju i postavljaju moraju da nastave da žive i po završetku filma. Zato sam već posle prvih nekoliko filmova i prestao da stavljam reč kraj. Mislim da film ne treba da se završi već da nastavi da raste u nama”, govorio je svojevremeno ovaj provokativni autor, sa verom u mogućnost postojanja građanskog filma koji treba aktivno da utiče na društvene i političke procese.
„Verujem da kroz angažovane filmove ( što je uzgred budi rečeno etiketa koju baš puno i ne ljubim), što pokušavaju da se što više sreću sa istinom i pravim vrednostima života, može možda uspeti u prenošenju hitnosti poštovanja ljudskog dostojanstva. Mnogo puta je poštovanje ljudskog dostojanstva važnije od poštovanja samog ljudskog života.” Tako je svojevremeno na 50. Kanskom festivalu (1997) govorio Rozi, predstavljajući tada svoj poslednji film „Primirje” rađen prema istinitim sećanjima Prima Levija (nekadašnjeg zatočenika logora Aušvic), u kojem su glavne uloge tumačili Džon Torturo i Rade Šerbedžija.
Iako se u kasnijem periodu stvaralaštva sve više okretao ka književnosti i operi (režirao je filmsku verziju „Karmen” sa Plasidom Domingom), Rozi nikada nije odustao od istraživanja stvarnosti i truda da razume društvo i svet u kojem živi. „Film je umetnički izraz, ali je jedna od njegovih najvažnijih funkcija da dokumentuje istorijski trenutak u kojem živimo”, govorio je i po tome će ostati zauvek zapamćen.
Do poslednjih trenutaka života uz Frančeska Rozija bila je njegova ćerka, glumica Karolina Rozi. Na komemoraciji u Rimu od njega su se oprostili mnogi dugogodišnji prijatelji, među kojima i reditelj Franko Zafireli, kao i sledbenici poput Paola Sorentina koji je izjavio da je Rozi „jedan od retkih reditelja koji su bili sposobni da stvaraju svetove invencijom metoda i stilova”. Velikom filmskom istražitelju predstojeći 65. Berlinski festival će u februaru prirediti omaž, uz projekciju njegovog filma „Ljudi protiv”.
Dubravka Lakić
objavljeno: 16.01.2015.
