Izvor: Politika, 23.Apr.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osvojila me vatrena Mizeri
Moja jedina želja oduvek je bila da glumim raznovrsne uloge. Glumiti samo problematične osobe bilo bi monotono na duge staze i pretvorilo bi se, ipak, u šablon
Glumica Anica Dobra uskoro će se na sceni „Petar Kralj” matičnog Ateljea 212 beogradskoj pozorišnoj publici predstaviti u liku Eni Vilks u predstavi „Mizeri”, rađenoj prema motivima istoimenog romana Stivena Kinga iz 1987. godine. Premijera je u nedelju, 27. aprila.
Iskusni Svetozar Cvetković u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovoj duo drami tumači lik poznatog pisca Pola Šeldona, koji uživa ogromnu popularnost i dobija nagrade za svoje ljubiće o mladoj „Mizeri”, ali će se njegov talenat, snalažljivost i čovečnost naći na ispitu kada se suoči sa svojim najvećim fanom – Eni Vilks.
Po ovom romanu devedesetih godina prošlog veka snimljen je i poznati američki psihološki horor film „Mizeri”, u režiji Roba Rajnera, sa Keti Bejts, koja je za tumačenje Eni Vilks dobila Oskara, i Džejmsom Kanom u liku Pola Šeldona.
„Pol Šeldon je nekada živeo od pisanja. Sada mora da piše da bi ostao živ”, moto je triler komedije „Mizeri”. Odakle ideja da se ovo delo postavi na scenu Ateljea 212?
Baš ovo delo je Ivani Dimić direktorki Ateljea 212 ponudio Petar Popović, student režije u klasi profesorke Alise Stojanović, kao svoju diplomsku predstavu. U mnogim evropskim teatrima igra se adaptacija istog romana. Reč je o drami koja se dogodi kad se jedna usamljena čitateljka susretne sa slavnim piscem, tvorcem svojih omiljenih romana. Tada se otvara pitanje koliko je pisac odgovoran za pisanu reč pred svojim čitaocima.
I pored velikog broja uloga koje ste ostvarili, svaka nova scenska junakinja donosi vam, kako ste jednom izjavili, početničku tremu, nedoumice uzbuđenja. Kakve su vas emocije obuzimale u slučaju Eni Vilks?
Nažalost ili na sreću, nisam više početnik. Ali svaka nova uloga za mene je veliki izazov. I svaku ulogu radim kao da je prva i poslednja. I uzbuđenje traje tokom celog studiranja uloge, pronalaženja rešenja i prodiranja u suštinu zadatka. Što se lika Eni Vilks tiče, bilo mi je važno da pronađem šta su bili pokretači u njenoj motivaciji, kako se razvijala i menjala tokom drame i kakav je put prešla od prvog susreta sa svojim omiljenim piscem do kraja. Tokom rada na predstavi ispostavilo se da je prava privilegija raditi sa mladom autorskom ekipom i osluškivati njihov senzibilitet. Mislim pre svega na reditelja Petra Popovića, dramaturga Miloša Ilića i kompozitorku Katarinu Tomić, a naravno, i na poznatu kostimografkinju Jelisavetu Tatić Čuturilo.
Tokom bogate karijere tumačili ste ceo spektar žena različitog senzibiliteta, kako u pozorištu, tako i na televiziji. Reditelji vam često poveravaju i uloge problematičnih žena. Čime vas je osvojila vatrena i suluda obožavateljka Eni Vilks?
Moja jedina želja oduvek je bila da glumim raznovrsne uloge. Glumiti samo problematične osobe bilo bi monotono na duge staze i pretvorilo bi se, ipak, u šablon. Zahvalna sam rediteljima što sam dobijala šanse da se oprobam u različitim karakterima. Eni Vilks je na prvi pogled zaista vatrena. Ali ono što je mene privuklo bilo je da proniknem u njenu iskrenost i bezazlenost, kao, uostalom, i u njenu potpunu veru u piščev svet. Nadam se da će u našoj predstavi biti razumljivo to da su nju okolnosti susreta naterale na drastične postupke.
Drama „Mizeri” prati priču o Polu Šeldonu, uspešnom piscu koga posle saobraćajne nesreće spasava njegova obožavateljka Eni Vilks, za koju se ispostavlja da je psihički nestabilna osoba, i pravi mu pakao od života. Koliko je, zapravo, rizično biti popularan?
Meni je asocijacija na rizično zanimanje radnik na skeli ili rudar. U današnjem svetu brzih promena bilo bi vrlo licemerno žaliti se na prednosti koje prate popularnost.
Koliko vam je u pozorišnom smislu ova uloga bila potrebna na sceni matičnog Ateljea 212?
Svakako da jeste. Uostalom, nadam se da su uloge potrebne meni u istoj meri u kojoj sam ja potrebna njima. Samo na taj način mogu da se radujem igri. A posle predstave „Gospoda Glembajevi” imam šansu da istražim ženu potpuno drugačijeg senzibiliteta.
Nikad ne podvlačite crtu, već uvek idete dalje. Tokom proteklih godina izgradili ste uspešnu inostranu filmsku karijeru. Koliko je teško trajati u glumačkim vodama?
Rano je za podvlačenje bilo kakvih crta. Volela bih da izbacim reč „inostrana”, jer ono što je za glumca važno jeste karijera, njeno trajanje, kontinuitet, raznovrsnost i radost koja iz toga proizlazi. To je takav posao da je svevremenski i univerzalan, tako da podjednaku važnost ima svaki projekat, dešavao se ovde ili bilo gde drugde.
Snimili ste veliki broj filmova u Nemačkoj. Kako ste uspeli da otopite „nemačku hladnoću”?
Moje iskustvo je da su svi ljudi isti. A ako tražimo u njima ono što ih čini različitim, naći ćemo, ali će se ispostaviti da je to obično prednost, a ne mana. Pa tako i toplina postoji u svim ljudima. A kad je pronađemo u sebi, naći ćemo je i u drugima.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 24.04.2014.
