Izvor: Blic, 23.Jan.2012, 17:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osavremenjeno „Ime ruže“
Italijanski književnik i filozof Umberto Eko, koji je upravo napunio 80 godina, završava novu, skraćenu verziju svog bestselera „Ime ruže“ koju će do kraja januara objaviti izdavač „Bompiani“.
Za svoj prvi roman „Ime ruže", koji je napisao 1980. godine, Eko je osvojio niz nagrada, a roman je preveden na 47 jezika i prodat u 30 miliona primeraka (6,5 miliona kopija u Italiji).
Roman je svojevremeno francuski „Le Monde" uključio u listu sto najznačajnijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << knjiga XX veka, a prema njemu je francuski režiser Žan-Žak Ano 1986. snimio istoimeni triler s Šonom Konerijem u ulozi monaha Viljema od Baskervila i Kristijanom Slejterom kao njegovim pomoćnikom Adsom.
Novi roman „Ime ruže" imaće 550 strana. Najveće izmene tiču se opisa koje je Eko donekle skraćivao, i jezika koji je osavremenio, izbacivši neke latinske citate. Struktura romana i radnja nisu menjani.
Bakservil i njegov učenik Adso od Melka suočavaju se s nizom ubistava u jednom benediktinskom manastiru u Alpima dovedenim u vezu s jednom zabranjenom knjigom - tajanstvenim rukopisom koji sadrži drugi tom izgubljene Aristotelove „Poetike", čije su stranice „zaprašene" otrovom. Izdavač „Bompiani" je već najavio i prvi prevod - biće na francuskom, a objaviće ga pariski „Grosset".
Kratko rečeno, čuveno „Ime ruže" je doživelo ristajling na početku druge decenije XXI veka, a razlog je krajnje jednostavan: njegovo čitanje treba olakšati mlađoj publici koja u digitalnoj eri nema vremena da se upušta u razumevanje intelektualno zahtevnih dijaloga i citata.
Doduše, povodom ovog stava mišljenja su različita. Jedni smatraju da Ekov roman nikako ne treba da se čita kao televizijska serija.
Drugi, da je ovaj podvig i pisca i izdavača u duhu vremena u kome svi mnogo brže živimo nego pre tri decenije kada je roman nastao.
Doduše, govorkalo se i tada kada je nastajao da je izdavač tražio da bude kraći i manje opterećen latinskim jezikom, ali da njegove molbe Eko nije hteo da usliši.
Ma koliko roman „Ime ruže" bio popularan širom sveta, on nikad nije bio namenjen najširoj javnosti. Šta više, iskreni poštovaoci Eka kao kolumniste u italijanskom nedeljniku „L’Espresso" nisu izbegavali da naglas primete da je roman kao roman nešto najdosadnije što su ikad pročitali.
Njegova najveća vrednost je u lavirintu u kome se junaci kreću, izjednačenim sa duhovnim lavirintom iz koga ni do danas nismo izašli, uz sve Aristotelove pouke na koje se opat Baskervil poziva, a koje Eko kao profesor semiotike zgodno ubacuje u dijalog učitelja i učenika. Odnosno, Ekov roman aktuelizuje večno pitanje: imamo li pravo na siromaštvo ili, danas drugačije rečeno, imamo li pravo na enormno bogatstvo?
Nedavno je nedeljnik za kulturu „Saturno" objavio listu knjiga koje su samo do polovine pročitane. Anketa je sprovedena među 1.700 čitalaca, a rezultat je sledeći: „Ime ruže" je na petom mestu. Pre njega su Markesov roman „Sto godina samoće", Džojsov „Uliks", Ekovo „Fukoovo klatno" i Tolkinov „Gospodar prstenova".
Iza Ekovog „Imena ruže" su „U traganju za izgubljenim vremenom" Marsela Prusta, „Mobi Dik" Hermana Melvila, Dostojevski i Tomas Man, za koje su najmlađi čitaoci rekli da bi ih čitali samo u stripu! Svestan svog vremena, u želji da njegov roman dopre do novih čitalaca, Umberto Eko je nadvladao svoju sujetu i prepravio ga da bi i dalje živeo za pokolenja koja dolaze.
Manje poznate zanimljivosti
Roman „Ime ruže" nije pisan ni u računaru ni na pisaćoj mašini, već olovkom. Zamišljajući opatiju u alpskoj magli, Eko je nacrtao stotinu crteža lavirinta i monaha. Odgovarajući kritičarima na opasku da roman pripada postmoderni, Eko je rekao. „To je vrsta kišobrana pod koji sve može da se stavi". Svojevremeno je čuveni francuski izdavač odbio knjigu rečima: „Roman je zanimljiv, ali je ajkula prevelika da bi se mogla progutati". Pišući ga, Eko je hteo da se ispomaže „Traktatom o otrovima", ali je tu antikvarnu knjigu ipak bacio da ga neko nekim slučajem zbog nje ne bi prozivao"
