Izvor: Politika, 20.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Optičke iritacije i vizuelne manipulacije
Dok je u antičkoj Grčkoj bilo važno ostati što verniji optičkoj iluziji realnosti, 20. vek u samom startu pokazuje veliku skepsu prema imitaciji života
Specijalno za „Politiku”
Beč – „Ovo nije lula”, poručuje Rene Magrit sa svog istoimenog ulja na platnu iz 1929. u ličnom obračunu sa viševekovnom zabludom da je slikarstvo u stanju da preslika realnost. Magritova poruka je višeslojna. S jedne strane, ona sadrži >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << negaciju autentičnosti „kopije originala” a, s druge, poručuje da je pojam „realnog” veoma subjektivan.
Magrit nije prvi umetnik koji sumnja u mogućnost identifikacije objekta sa njegovom vizuelnom predstavom, međutim jedan je od prvih slikara 20. veka koji formuliše misao da je jedna verna reprodukcija stvarnosti zapravo iluzija koja se ne može dotaći, omirisati niti doživeti drugim čulima sem vidom. U savremeno doba digitalne tehnike i neograničenih mogućnosti umetničkog izražavanja, ova dilema dobija sasvim nove dimenzije koje poznatu izreku – „ne veruj sopstvenim očima” – stavljaju u prvi plan.
Izložba „Taktika obmane. Optička iritacija i vizuelna manipulacija od nadrealizma do danas”, koja se do 24. avgusta može pogledati u galeriji Kunsthale donjoaustrijskog grada Kremsa, i didaktičke je i estetske prirode. Pored dve stotine radova poznatih slikara 20. veka, koji su se koristili optičkim i geometrijskim varkama i iluzijama pokreta i kolorita, izloženi su eksponati u koje se ubrajaju azijatsko „pozorište senki”, kaleidoskopi, kamera opskura, anamorfozna ogledala i razni prototipovi optičkih naprava od kojih su mnogi iz epohe baroka.
I dok je u antici bilo važno ostati što verniji optičkoj iluziji realnosti, 20. vek u samom startu pokazuje veliku skepsu prema imitaciji života. Modernisti donose svež pogled na umetnost u svome kritičkom preispitivanju tradicionalnog kulturnog nasleđa. Pokreti poput fovizma, ekspresionizma i kubizma profitiraju od novih naučnih saznanja, naročito takvih koja se tiču geometrije i fizike. Prve višeslojne slike u vidu kolaža nastaju već tokom rane moderne; u kubizmu povezivanjem slikarske iluzije sa geometrijskom predmetnošću, a u dadaizmu i nadrealizmu kroz sistem asocijacija i novih tehnika – automatskog pisanja, frotaža, grataža, dekalkomanije i fimaža.
Izdanak promena koje će se odigrati u 20. veku, pušta klicu u renesansnom slikarstvu, u njegovom ustoličavanju normativne centralne perspektive i detaljnom proučavanju ljudske anatomije, kao i u njenom sve raširenijem korišćenju uljanih boja. Umetnici sa smene 16. i 17. veka idu korak dalje i proširuju svoja interesovanja koja tvore simbiozu umetnosti, religije, prirodnih nauka i tehnike i, sem slikarstvom, bave se eksperimentisanjem optičkim instrumentima i pomoćnim sredstvima poput ogledala, prizmi i sočiva, dok tehnika kojom se oslikavaju tavanice u vreme baroka stvara perfektnu trodimenzionalnu iluziju koja briše granicu između plastike i slikarstva.
Posle učmalih i konzervativnih godina prve polovine 19. veka, tokom kojih nije bilo prostora za iluziju i maštu, dolazi do prave eksplozije ideja i kolorita u radovima impresionista. Ovaj pokret će nadahnuti nove struje koje će se prvom polovinom narednog veka, poput požara, proširiti Evropom a potom i Amerikom. Op-art (skraćenica za „optičku umetnost”) koji se rađa u Čikagu sredinom tridesetih godina 20. veka pod direktnim uticajem nemačkog bauhausa i holandskog de stijla, prikazuje u čisto geometrijskim formama optički promenljive izglede boja i svetlosti. U godinama posle Drugog svetskog rata, umetnici op-arta se okreću i od trenda neformalne umetnosti i od apstraktnog ekspresionizma. Najznačajniji predstavnik op-arta je mađarski slikar Viktor Vazareli, prepoznatljiv po svojim konstruktivističkim platnima čistih boja i po „arhitektonskoj dubini” višeslojnih perspektiva.
Britanski umetnik Petrik Hjuz bavi se paradoksom efekta „voza u pokretu koji prolazi pored voza u stanici”. Hjuz svoje motive slika uljem na trodimenzionalnim drvenim konstrukcijama koje su postavljene tako da se njihova perspektiva, odnosno motiv koji pokazuju, menja sa menjanjem položaja posmatrača. Ovako osmišljene slike stvaraju osećaj dezorijentacije, istovremeno ukazujući na kompleksnost odnosa između posmatrača i umetničkog dela.
Marina Bauer
[objavljeno: 21/08/2008]
