Izvor: Blic, 22.Jun.2015, 14:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oliver Frljić: U Hrvatskoj sam izdajnik
Anfan teribl hrvatskog i srpskog pozorišta, reditelj i upravnik HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci, ponovo se nalazi na udaru nacionalista.
Dok je u četvrtak izvodio performans u Rijeci na kojem je čitao poruke mržnje koje dobija putem društvenih mreža, prema Oliveru Frljiću i Ivanu Blaževiću (direktor Opere u HNK) letela su jaja i kamenice, uz povike „Frljiću, Srbine, marš u Srbiju“. Javnost je uzburkao odlukom da na Praškom kvadrijenalu, najznačajnijoj svetskoj manifestaciji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << posvećenoj scenskoj umetnosti, bude deo nacionalnih postavki i Srbije i Hrvatske.
- Nastupati u isto vreme za Srbiju i Hrvatsku na jednoj takvoj manifestaciji mi se činilo savršenim konceptom kroz koji se može mnogo toga reći o ova dva društva i njihovom međusobnom odnosu. Situacija „igranja“ za dve reprezentacije je posebno zanimljiva u trenutku u kojem se s jedne strane zvanično rehabilituje Draža Mihailović, a s druge strane, kroz politički performans na Blajburgu, isto nezvanično pokušava napraviti s NDH. Zanimljivo je gledati kako su srpski i hrvatski fašizam slični, uz sve razlike na kojima i jedan i drugi insistiraju
Zašto ste svoj rad nazvali „Izdajnik“?
Šta biste izdvojili iz pozorišne godine u regionu? Imate li utisak koji nije „čisto“ pozorišni?
- Izdvojio bih nagradu koju je na ovogodišnjem Sterijinom pozorju dobio Ljubiša Ristić. Ona daje povoda za različite interpretacije.
Radite upravo na predstavi „Kompleks Ristić“ u Rijeci. Kako ste došli na ideju? Reakcija već ima i čini se da ćete ponovo postati „društveni problem“..
- "Kompleks Ristić" je ozbiljno teatrološko istraživanje koje će pokušati vratiti fenomen KPGT-a u javni prostor, ali i videti šta danas označava taj pojam. Zato bih zamolio sve da pričekaju predstavu i onda o njoj formiraju svoje mišljenje i odluče da li ću ili ne ponovno postati "društveni problem."
- Sama činjenica da nastupam kao deo srpske reprezentacije na Praškom kvadrijenalu za većinu ljudi u Hrvatskoj predstavlja jedan oblik nacionalne izdaje, iako ja nemam nikakvu nacionalnu pripadnost, a moje trenutno prebivalište je rezultat spleta okolnosti - isto tako je moglo biti i neko drugo. Ali i u Srbiji i Hrvatskoj je za većinu ljudi poreklo i mesto rođenja sasvim dovoljan razlog da se neko isključi, stigmatizuje ili da mu se napravi nešto mnogo gore.
Kojim se to politikama bavite? Koliko nas uopšte politika opterećuje, određuje?
Bavim se politikama brisanja kolektivnog sećanja. Ovaj rad nastaje u kontekstu širih procesa relativizacija antifašističkog nasleđa i službeno propisanog zaborava zajedničke prošlosti južnoslavenskih naroda. Srbija i Hrvatska mi se tu čine paradigmatičnim.
Koji su odgovori građana Srbije na vaš javni poziv da izraze mišljenje o vašem nastupu za Srbiju?
- Citiraću jedan odgovor koji može stajati kao pars pro toto: „Frljić se navrzao na naš budžet samo tako. On je šef parade našeg tima na Kvadrijenalu u Pragu, što niko ne piše o toj sramoti?“
Slična pitanja postavili ste i građanima Hrvatske?
- Ponovio bih da srpski i hrvatski nacionalisti imaju mnogo više zajedničkog nego što žele priznati. Oni zajednički participiraju, u mom slučaju, u proizvodnji jednog fantomskog identiteta. S pogledom na ratove iz devedesetih i formiranje tog novog nacionalnog subjekta, rekao bih: „To je nama naša borba dala“.
Današnje pukotine mogu biti provalije u budućnosti ako sada ne budu sanirane. Koje bi to pukotine bile za vas?
- U devedesetima je stvoren jedan sistem vrednosti unutar koga su ljudi mogli mrziti bez ikakvih sankcija. Tome treba dodati i rat koji je za mnoge postao legitimacija da i u miru nastave od države neometano da krše zakone. U isto vreme nije se puno toga napravilo da se dekonstruišu nacionalizmi na kojima su stvorene državice nastale raspadom Jugoslavije. U Srbiji je jedna od perjanica najrigidinije nacionalističke politike danas premijer. U Hrvatskoj su ogromne šanse da na vlast dođe čovek koji i dan-danas optužuje pola države da radi s Udbom, i čiji se politički program sastoji isključivo od stvaranja unutrašnjih neprijatelja i organizovanja lova na njih. Bojim se da je ideja demokratije precenila one koji bi trebali učestvovati u njoj. Ne zaboravimo da je i Hitler bio izabran demokratskim putem.
Mogu li umetnost i kultura biti sredstvo pobune?
- Zadatak svake autentične umetnosti jeste da prepoznaje društvene deformacije i upozorava na njih. Inače je, da parafraziram naslov jedne antologije, uliznička. Ako se pogleda istorija umetnosti, najznačajnija dela su upravo to. Kako se ta pobuna artikuliše - kroz radikalno novu formu, kao npr. u slučaju Maljeviča koji slika u kontekstu društveno propagiranog socrealizma, ili na neki drugi način - to je pitanje na koje svaki umetnik treba sebi odgovoriti.
- Đuze se sećam kao jednog velikog i predivnog deteta. Kad je pristao da igra najmlađi lik u mojoj predstavi „Otac na službenom putu“ (Atelje 212), znao sam da je to to. Sećam se da je Đuza rekao: „Ali ja tu ne treba da igram dete, treba samo to reći“, i to je bila najtačnija indikacija. U pozorištu odigrati ulogu deteta iz čije vizure se priča priča o rezoluciji Informbiroa i njenim posledicama je mogao samo tako dobar glumac.
