Izvor: Blic, 15.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oldtajmer
Oldtajmer
Lokalne televizije, donekle oslobođene pritisaka banalizacije po svaku cenu ne bi li njihov izgladneli i mrzovoljni hrt prvi stigao mehaničkog zeca za kojim svi jure, s vremena na vreme uspevaju da ponude nešto što, u kontekstu domaće TV ponude, deluje kao da se upravo spustilo s Marsa. U subotu uveče uspeo sam, nažalost, da uhvatim samo kraj emisije 'Oldtajmer' na subotičkoj televiziji 'Super' (na kojoj se, uzgred, emituje jedan od najbojih ovdašnjih (raz)govornih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << serijala 'Pregovarač' autora Blaže Popovića), ali je i to bilo sasvim dovoljno za blagotvoran 'prekid stvarnosti' (termin preuzet od Kande, Kodže i Nebojše).
Zamislite, ako možete, kako, na medijskoj sceni sa zahtevnošću upravo nahranjenog praseta, deluje živo izvođenje 'Reason To Believe', ljubavne balade posebne vrste, koju je napisao Tim Hardin, a proslavio Rod Stjuart. Autor 'Oldtajmera' Robert Tili i van granica SCG poznati subotički bluz muzičar – zajedno sa urednikom odgovornim za puštanja 'Oldtajmera' u program - u jedva pet minuta uspeo je da poremeti sve na čemu počiva predstava o televiziji kod nas: ponudio je sopstvenu, veoma kompetentnu i ukusno individualizovanu verziju vrhunske muzičke vrednosti, dopunivši je prigodnim komentarom, čiji lekoviti smisao ni sitna materijalna greška (Hardinovu numeru 'If I Were A Carpenter', prepevanu kao 'Drvosječa da sam ja' u bivšoj Jugoslaviji nisu proslavili Kameleoni, nego Crveni koralji) nije mogla da naruši.
U čemu je taj smisao? U tome da pokaže da u ovoj zemlji još uvek ima ljudi koje bi mogla zanimati priča i pesma o nečemu zaista vrednom i plemenitom, što je trajno obogatilo korpus svetske umetnosti i kulture.
Premijerni Viskonti
Sit(a) sam iskrzanih i isfronclanih kopija naše Kinoteke, čuo sam ne jednom. Pamtim ovaj izgovor, nepravedan naravno, jer već više od decenije kroz njen program prolaze revije, panorame pa i premijerni festivali, sa filmovima koji dosad nikad nisu mogli da budu viđeni.
Tako je ovih dana (4-11. maj) u Muzeju kinoteke obeležen vek Lukina Viskontija (1906-l976), jednog od najvećih filmskih autora starog kontinenta. Zahvaljujući dragocenoj pomoći Italijanskog kulturnog centra, održana je dugo iščekivana retrospektiva, u rasponu od 'Opsesije' (l942-43) do 'Uljez'' (l976). Gotovo svi filmovi su prikazani u dobro očuvanim, a poneki, prvi put u našoj zemlji, u originalnim autorovim verzijama. Stoga nije čudo da je poseta bila znatno iznad očekivanja. Jedan od najboljih Viskontijevih filmova 'Gepard', dosad poznat u iskasapljenoj distributerskoj (165 minuta), sada je prikazan u restauriranoj verziji od 187 minuta. Još veći izazov je bilo gledanje spektakularnog 'Ludviga' (l972), koji je samo jednom prikazan na Festu l974. godine u žestoko skraćenoj verziji (173minuta). Sad smo ga videli, jednom i možda nikad više u obnovljenoj, integralnoj verziji od 237 minuta!
Jedino što mi je zasmetalo jeste da su se na ovim jedinstvenim projekcijama uglavnom pojavili stalni, pretežno sredovečni posetioci Kinoteke. Beograd ima četiri filmske akademije, a na svakom Festu se akredituje blizu pet stotina filmskih kritičara i novinskih hroničara. Iz ovih redova jedva da je neko kročio u zamračenu dvoranu, kao i inače. Možda je za sve njih Viskontijev opus luksuz?
