Izvor: Politika, 19.Okt.2013, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ogromna je politička nekrofilija prema Zoranu Đinđiću
U Hrvatskoj čak i predsednik Josipović smatra da bi ustavni zakon trebalo promeniti ako ne postoji volja da se on poštuje. Što bi se time ozakonila diskriminacija srpske zajednice, s tim predsednik nema problema
Ovogodišnji pozorišni oktobar u Beogradu bez sumnje će proteći u znaku reditelja Olivera Frljića.
Najpre je sa predstavom „Zoran Đinđić“ osvojio gran-pri „Mira Trailović“ 47. Bitefa. Proteklih dana publiku je uzdrmao predstavom „25.671”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja je gostovala u Centru za kulturnu dekontaminaciju, a već 26. oktobra na sceni Beogradskog dramskog pozorišta gostovaće titlovana Nušićeva „Gospođa ministarka“ u Frljićevoj režiji i u izvođenju zagrebačkog Satiričkog kazališta Kerempuh.
I pored toga što je takoreći tek na pragu zrelosti, iza Frljića je bogata rediteljska poetika koju čine provokativne, ubojite predstave koje izazivaju žestoke polemike, preispituju kolektivnu savest i odgovornost.
Kako iz ove vremenske distance gledate na predstavu „Zoran Đinđić“, budući da je došlo do promene vlasti u Srbiji od njenog nastanka do danas?
Bilo je nastojanja da se predstava „Zoran Đinđić“ nebrojeno puta i na najrazličitije načine politički i pozorišno diskvalifikuje u vremenu koje je proteklo od njene premijere do danas. Međutim, ona i danas funkcioniše savršeno, bilo da na svetlo dana izvlači glupost onih koji je i dalje vide kao deo teorije zavere protiv Srbije bilo impotenciju pozorišnih kritičara koji pred njenim scenskim jezikom jedino mogu zamucati „pamflet“.
Gran-pri „Mira Trailović“ koji je predstava dobila na ovogodišnjem Bitefu bio je prilika za nove priloge analima te političko-pozorišne nepismenosti, kojom su nas počastili autori u rasponu od Ratka Dmitrovića do Slobodana Savića. Što se novog političkog konteksta u Srbiji tiče, mislim da je on samo dodatno aktuelizovao ono o čemu predstava najviše govori, a to je pitanje (ne)suočavanja s prošlošću.
Politički nalogodavci Đinđićevog atentata nikada nisu otkriveni. Ljudi koji su stvarali klimu u kojoj je on mogao biti ubijen danas su vodeći ljudi ove zemlje. DS i Tadić su izjavom o „dva bola“ i koalicijom sa SPS-om amnestirali one koji su vodili i aktivno podržavali ratnu politiku Srbije.
Sramno je, tvrdite, koliko neke političke stranke eksploatišu simbolički politički kapital Zorana Đinđića?
Neverovatna je količina političke nekrofilije prema Zoranu Đinđiću u Srbiji danas. Izgleda da su svi legitimni nastavljači njegove politike – i oni koji su godinama predstavljali njezinu antitezu, a danas su vlast, kao i oni koji su je najbezočnije izdavali da bi ostali na vlasti, a danas su opozicija.
Titlovana Nušićeva „Gospođa ministarka“ izazvala je u proteklom periodu razne polemike. Zašto ste je radili na ovakav način?
Mislim da događanja u Vukovaru sa ćiriličnim tablama daju najbolji odgovor na ovo pitanje. Zamislite šta bi oni koji čekićima uništavaju table s ćiriličnim pismom napravili onima koji to pismo koriste kad ne bi, kao na primer u devedesetima, za to bilo sankcija. U Hrvatskoj čak i predsednik Josipović smatra da bi ustavni zakon trebalo promeniti ako ne postoji volja da se on poštuje.
Što bi se time ozakonila diskriminacija srpske zajednice, s tim predsednik nema problema i, ako većina tako želi, on to vidi kao legitiman zahtev. Titlovi u Nušićevoj „Ministarki“ nam u pozorišni kontekst prevode tu i slične političke gluposti, koje, nažalost, nisu nimalo bezazlene. Namerno sam napravio predstavu koja u scenskom jeziku nije radila nikakav radikalan iskorak jer mi se činilo da je danas u Hrvatskoj igrati Nušića u njegovom originalnom jeziku dovoljno jak i jasan politički gest.
Predstava „25.671” o izbrisanima koju ste radili u Sloveniji ostavila je nedavno beogradsku publiku bez daha? Da li je kultura zaborava jača od kulture kritičkog sećanja?
Postoje samo četiri fotografije na kojima se zapravo vidi proces masovnog ubijanja u plinskim komorama. Njih su u Aušvicu snimili pripadnici „Sonderkommando“ odreda, sastavljeni gotovo isključivo od Jevreja, koji su bili primorani, pod pretnjom smrću, da izvlače tela ubijenih sunarodnika iz plinskih komora, da ih spaljuju u pećima i rade sve one degradirajuće poslove kojima je cilj bio da se njihova ljudskost do kraja zatre.
Georges Didi-Huberman pokazuje da su, pored nesrazmernosti snaga, nepredstavljivog straha, smrtne opasnosti i potpune destrukcije njihovog ljudskog i etičkog subjekta, koju su nacisti pokušavali da naprave kako bi prikrili svoje najgnusnije zločine, ipak smogli snage da ostave svedočanstvo o onome što je, čak i nakon što se dogodilo, nezamislivo.
Dakle, koliko god je kultura zaborava pokušavala uništiti, kultura sećanja će uvek naći način da preživi, čak i u najekstremnijim uslovima, kao što je ovaj koncentracioni logor.
Na šta ste novom predstavom „Where do you go to my lovely” o budućnosti Evropske unije želeli da ukažete?
Predstavu „Where do you go to my lovely” radio sam ove godine u Šaušpilhausu u Gracu. Pokušao sam da se bavim budućnošću Evropske unije, ali tako da upitam šta je danas evropski identitet i koji su najdublji strahovi građana EU. Predstava koristi niz alternativnih istorija koje dekonstruišu velike narative koji su taj identitet oblikovali. U jednom od njih polazim od pretpostavke da je Austrija odbila aneksiju od strane Nemačke 1938. U nastavku gledamo austrijske koncentracione logore za Nemce i ono što se u njima događa. U poslednjoj sceni, umesto alternativnom istorijom, bavim se mogućom budućnošću.
Izvršen je teroristički napad na Evropsko veće i tom prilikom ubijeno je svih 27 predsednika i premijera članica EU, koji su zastupnici u ovom političkom telu. Glumci često izlaze iz vaših projekata.
Da li vam to smeta, odnosno kako komentarišete kvalifikacije koje vas prate: „pozorišni terorista“, „umetnik sa stavom“...?
Nemam nikakav problem kad glumci napuštaju moje projekte. Oni na to imaju pravo. Ti izlasci su često rezultat ideološkog neslaganja. Nekad čak nije stvar ni ideološkog neslaganja, nego potrebe da se zaštite vrlo privatni interesi.
Pozorišni sistem po pravilu ne proizvodi društvenu odgovornost onih koji u njemu rade, nego konformizam. On takođe svoje učesnike ne uči da javnost njihove profesije implicira i određeni tip političkog delovanja (koje nije sudelovanje u političkim kampanjama ili članstvo u nekoj stranci).
Ono što radim pokušava da promeni ovakvu vrstu pozorišne i društvene neodgovornosti.
Ipak, zamera vam se da se u svojim predstavama ne bavite budućnošću?
I te kako se bavim jer ne želim da nam budućnost bude ponavljanje prošlosti.
Kada ćete i gde ponovo raditi u Srbiji?
Sledeće godine u novosadskom Ujvideki sinhazu radiću Kafkin „Proces“.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 20.10.2013
.jpg)
