Izvor: Politika, 06.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazak začetnika
Bio je čovek velikih znanja i neobične sugestivnosti, rečit i pun duha, obdaren prirodnim autoritetom i ličnim šarmom.
Krajem jula, već u dubokoj starosti, iz života je tiho iskoračio jedan od najzaslužnijih naučnih i kulturnih radnika druge polovine dvadesetog veka u Srbiji. Akademik Vojislav Đurić ulazi u istoriju srpske prosvećenosti značajem naučnog dela koje za sobom ostavlja, ali ništa manje i jedinstvenim, slobodno se može reći epohalnim, učinkom koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je ostvario kao pedagog i, pogotovo, kao negovatelj i utemeljivač ustanova.
U svojoj javnoj delatnosti, profesor Đurić je ispoljavao, u nas srazmerno retku, stratešku svest o mestu nacionalne prosvete i kulture u širem kontekstu, o potrebama i mogućnostima, o relativnom značaju pojava i o redosledu prioriteta. On je raspolagao i neobičnom pokretačkom energijom, u srećnom spoju sa upornošću neophodnom da se započeta preduzeća dovedu do kraja.
Ekipa mladih i darovitih
Obuhvaćen jednim pogledom, "ustanovotvorni" podvig Vojislava Đurića može izazvati nevericu, a mora nadahnuti poštovanjem. Pre više od pola veka, profesor je, sopstvenom inicijativom, obnovio studije opšte književnosti i teorije književnosti, koje su na Beogradskom univerzitetu postojale od Svetomira Nikolajevića i Matije Bana do Bogdana Popovića i Skerlića, da bi posle Drugog svetskog rata, valjda kao ideološki problematične, bile ugašene. Taktično i vešto, profesor Đurić je uspeo da kod prosvetnih vlasti obezbedi saglasnost najpre za obnavljanje predmeta, a ubrzo potom i Katedre. Okupio je ekipu mladih i darovitih saradnika, uz oslonac na podršku iskusnih predavača i stručnjaka starijih generacija. U program studija uneo je Bibliju, staroistočne književnosti, vrhunska dela klasične i moderne evropske literature, estetiku, istoriju umetnosti, uz obavezno savlađivanje dva strana jezika. Time je ne samo obnovio jednu nacionalnu ustanovu već i otvorio neslućene vidike čitavim naraštajima koje su tokom posleratnih godina u pojam ubijali doktrinom socijalističkog realizma i "teorijom odraza". Za Beograd pedesetih godina, pojava pa i opstanak "Katedre za svetsku" verovatno su bili ravni čudu, ali je profesor morao znati da je na dobrom putu kada je diplomski ispit prvi, sa ocenom deset, položio student po imenu Danilo Kiš.
Pošto su počele da pristižu nove generacije stručnjaka, profesor Đurić je, sa karakterističnom dalekovidom doslednošću, osnovao Institut za teoriju književnosti i umetnosti , još jednu nacionalnu ustanovu trajnog značaja, udarivši na taj način temelje teorijskom izučavanju književnosti kod nas, pa posredno i srodnim disciplinama kakva je moderna kritika, što sve nije moglo ostati bez uticaja na razvoj našeg novijeg književnog stvaralaštva. U tom smislu, iz "Đurićevog šinjela" izišli su mnogi koji toga nisu ni sasvim svesni.
Most između generacija
Ako je Vojislav Đurić imao neki metodološki princip u obrazovanju, on se verovatno svodio na bezuslovnu strogost u fazi sticanja znanja, i podjednako bezuslovnu slobodu u fazi njegove primene. Širina kulture u spoju sa širinom pogleda na svet, u nekoj meri i na neki način, obeležila je i profesorove naslednike na Katedri (danas u aktivan život struke stupaju već njegovi "praunuci"), pa svakako i đake, kojih je bilo i ima ih na univerzitetima i u školama, po kulturnim ustanovama i medijima, u izdavaštvu i diplomatiji širom Srbije i Crne Gore, ali i drugde.
Rano primljen u SANU, Vojislav Đurić je delovao kao most između starije generacije Andrića, I. Sekulić, Veljka Petrovića, Miloša Đurića, Budimira ili Kolendića i svojih mlađih savremenika, od Miroslava Pantića i Isakovića do Vaska Pope, Dragoslava Mihailovića i Palavestre. U godinama koje je proveo kao sekretar Odeljenja za jezik i književnost izdavačka delatnost je cvetala, a od profesorovih projekata (da ovde pomenemo samo ediciju Balkanske narodne umotvorine) neki su završeni, a neke nastavljaju novi naraštaji. Od nacionalnih ustanova, profesor Đurić je vodio još Srpsku književnu zadrugu u njenom najboljem posleratnom periodu, dok je "Prosveta", u vreme njegovog predsedavanja Izdavačkim savetom, za urednike imala ličnosti formata Miodraga Pavlovića, S. Velmar Janković ili S. Raičkovića, a izdavala edicije kakve su bili Veliki romani ili Savremeni svetski pisci.
U zasluge Vojislava Đurića ubraja se i izvlačenje iz zaborava ispolinskog dela njegovog proskribovanog profesora Veselina Čajkanovića, čije je glavne radove izdao u nezaobilaznom izboru "Mit i religija u Srba", a zatim priredio i "Sabrana dela". Ovaj poduhvat je za posledicu imao buđenje interesovanja za antropološke, etnološke i uporedno-religijske studije domaćih fenomena, i zapravo otvorio čitavo novo polje delovanja u našoj folkloristici posebno, a književno-kritičkoj metodologiji uopšte.
O naučnom, esejističkom, kritičarskom i antologičarskom delu akademika Đurića izvesno će se opširnije govoriti u drugim prilikama. Neka u ovoj bude zapisano i uverenje da se pokojni profesor iz javnog života povukao prerano, kada je mogao još mnogo da pruži. Bio je čovek velikih znanja i neobične sugestivnosti, učen a nepretenciozan, rečit i pun duha, obdaren prirodnim autoritetom i ličnim šarmom, u svakom pogledu istinski impresivan. Zadužio je mnoge ne ostajući nikome dužan. U nauci i životu, ostao je dostojan prethodnika i zaslužan za potomstvo. Profesoru Vojislavu Đuriću u budućnosti je obezbeđeno istaknuto mesto u kulturnoj istoriji njegovog naroda, a danas mu pripadaju topla oproštajna reč i zahvalnost njegovih učenika i nastavljača.
Vladeta Janković
[objavljeno: 06.08.2006.]
