Izvor: Politika, 24.Dec.2014, 17:39   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Odlazak hroničara dvadesetog veka

Preminuo je Miodrag B. Protić, osnivač Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, slikar, kritičar, autor trotomnog dela „Nojeva barka”, dobitnik „Politikine” nagrade za najbolju izložbu

U subotu posle podne 20. decembra preminuo je Miodrag B. Protić (Vrnjačka Banja, 1922), osnivač Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, dugogodišnji direktor ove institucije, slikar, kritičar, pisac... Vest o smrti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stigla je tek nakon što je gospodin Miodrag B. Protić sahranjen, jer to je bila njegova želja.

Premalo je prostora u jednom novinskom tekstu da se predstavi ne samo bogata i plodna Protićeva biografija, već i njegovo široko obrazovanje, temeljitost mišljenja, gospodstvenost u pojavi, ponašanju i ophođenju.

U vreme koje je prethodilo osnivanju najpre Moderne galerije krajem pedesetih godina 20. veka, a potom Muzeja savremene umetnosti (1965), Miodrag B. Protić je radio u tadašnjem Ministarstvu kulture, a njegovo lično i profesionalno zalaganje u atmosferi otpora jednog dela Komunističke partije prema modernoj umetnosti bilo je ključno. Pogotovu kada se uzme u obzir da nije bio član Partije.

„Za osnivanje Muzeja bili su odlučujući podrška umetnika i intelektualaca međuratnog doba i spoljnopolitički položaj Jugoslavije posle Rezolucije Informbiroa”, govorio je Protić.

Uvek je isticao da je kulturni sistem taj koji mora da omogući dobro funkcionisanje svih muzeja. Još krajem devedesetihgodina prošlog veka govorio je da bi trebalo osnovati muzej sadašnjeumetnosti.Protićeve reči od pre petnaestak godina sasvimsu primenjive i danas:

„Brzi oporavak u kulturi nije lak. Kako odjednom postati svestan nužnosti onoga što je Niče nazvao patosom distance? Između običnog, prosečnog–i jedinstvenog, uzornog? Jer, nije samo reč o krizi moralnoj, već i materijalnoj, institucionalnoj.”

Zabeleženo je da je na otvaranju zgrade na beogradskom Ušću Protiću prišao Ivo Andrić i zabrinuto mu rekao da ne bi želeo da bude u njegovoj koži.

Na pitanje zašto, pisac mu je rekao da je narod takav da kada postoji nešto veličanstveno, to je onda velika provokacija da se dovede na neku drugu ravan.

Protić je imao sasvim jasnu viziju kako bi budući muzej trebalo da funkcioniše. U Beograd je preneo iskustva stečena tokom studijskog boravka u Njujorku gde je upoznao osnivača Muzeja moderne umetnosti Alfreda Bara, koji je čak rekao da je beogradsko zdanje bolje od njujorškog jer ima pet nivoa.

Od američkih kolega, kako je kasnije govorio, dobio je savet da bi najbolja dela jedne epohe trebalo srediti u poetičke stilske nizove, a nizove u hronološke tokove, da bi postavka otkrila razvoj umetnosti 20. veka, umesto da ih samovoljnim izborom i ređanjem razara, preskače i zaklanja.

„Preneo sam iz MOMA i samu organizaciju – prvi smo uveli Odeljenje za dokumentaciju i posebne službe za likovno vaspitanje i međunarodnu saradnju. Najzad i stil rada koji podrazumeva istovremenost različitih poslova, drukčiji, brži tempo, uravnotežen odnos statičnog odnosno postavke i dinamičnog– izložbe, akcije, tečajevi”, sećao se Protić.

U umetnički život je ušao u vreme vladavine socijalističkog realizma, iskusio njegove represije i zablude. Savremenici su konstatovali da ga je šezdesetih godina od ostalih kritičara izdvajala svest o „stizanju vremena”, odnosno svest o dugoročnosti zadatka koji bi kritika u tom trenutku trebalo da obavi.

„Zastupao sam kao kritičar nekoliko osnovnih ciljeva:razarati socijalističku, jedinu istinu kao anahroničnu, neistinitu i nerealnu.Uže akademske dogmatske definicije, zameniti širim, modernim.Skinuti sa pozornice male ličnosti nametnute nasiljem, a vratiti velike, nasiljem primorane na neaktivnosti... biti za pluralizam, protiv monizma:trpeljiv prema pravcima, kritičan prema dometima...”, govorio je Protić.Smatrao je da jedino slobodan umetnik može biti odgovoran, a da je njegovo „odricanje od slobode” nedopustiv komformizam.

Protić je završio gimnaziju u Kraljevu, a diplomirao je 1950. na Pravnom fakultetu u Beogradu. Slikarstvo je učio kod Mladena Josića, Jovana Bijelića i Zore Petrović, a usavršavao se u Parizu, Italiji i SAD. Kao slikar se, kako je naveo istoričar umetnosti Jerko Denegri, postepeno razvijao na tekovinama sezanizma, analitičkog i sintetičkog kubizma, kao i posleratnih postkubističkih postupaka redukovanog predstavljanja predmetnih motiva.

Miodragu Protiću dodeljena je nagrada „Politike” iz fonda Vladislav Ribnikar 2002. godine za retrospektivnu izložbu u Narodnom muzeju u Beogradu.

U početku je u strukturu njegovih slika bio ugrađen predmet, geometrijski transponovan. Vremenom je predmet postao simbol, „osećajna semantička šifra” kako je umetnik voleo da definiše.

U trotomnom delu „Nojeva barka” progovorio je glasom sopstvenog iskustva i dokumentarne građe o događajima i ljudima, stvaraocima i delima, dogmama i slobodi o „tragičnom metežu veka”.

Nedavna izložba MSUB-a u Kući legata „50 umetnika iz zbirki MSUB-a – Jugoslovenska umetnost 1951–1989” bila je svojevrsni omaž Protiću, njegovom decenijskom načinu muzealizovanja umetničkih dela. Na ovoj izložbi posetioci su imali priliku da vide Protićevo delo „Imaginarni predeo” iz 1962. godine.

M. Đorđević

objavljeno: 24.12.2014.

Nastavak na Politika...