Izvor: Glas javnosti, 01.Avg.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odana pejzažu i jarkim bojama
U galeriji „Grafički kolektiv“ otvorena je izložba srpske umetnice Lane Pejović (60), koja već nekoliko decenija živi i radi u Americi.
Lana Pejović je 1957. godine otišla u Ameriku, potom je studirala u Evropi i Americi, da bi postdiplomske studije završila na Tzler school of art u Filadelfiji. Radi kao profesor slikanja i crtanja na Školi umetnosti u Ročesteru, a od 1974. godine izlaže samostalno i kolektivno u NJujorku, Pensilvaniji i Kanadi. Beogradskoj publici umetnica >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << je predstavila radove na papiru pod nazivom „ Monotipije“.
- Monotipije su posebna vrsta grafičkog pristupa delu i za njih je jedinstveno to što ostaje samo jedan primerak od svakog rada. Dakle, naslov moje izložbe je, u stvari, ime za grafičku tehniku, a zbog brzine kojom sam radila, nisam pronašla neko posebno ime koje bi objedinilo naziv ove izložbe - kaže u razgovoru za Glas Lana Pejović.
Vi ste po profesiji slikar, a ne grafičar?
- Da, ali uživam da radim u različitim tehnikama. Monotipiju sam koristila prvi put u radu, a bilo je veoma uzbudljivo. Dijalog koji se stvorio između mene i materijala predstavljao je neponovljiv osećaj.
U početku nisam imala temu za ove radove, pa sam se okrenula pejzažima, koje radim gotovo od početka karijere. Druga konstanta u mom radu su jake boje, dok će svaki posetilac izložbe već prema svom doživljaju definisati ono što na njima vidi.
Pre tačno 27 godina u galeriji „Grafički kolektiv“ imali ste svoju prvu izložbu. Kako danas, posle toliko vremena, definišete svoje umetničko iskustvo i postoji li neka veza između ove izložbe sa onom prvom?
- Veoma je prijatan osećaj posle toliko godina vratiti se u galeriju u kojoj ste počeli. Veza koju osećam između one izložbe 1981. godine i ove danas je muzikalnost. Tada mi je bio motiv pejzaž, isto kao i sada. Ritam i sve što nosi pejzaž upravo se sjedinjuje u muziku i dok sedim ispred izloženih radova, osećam note i muziku.
Dugo godina živite u Americi. Možete li napraviti malo poređenje likovne scene u svom gradu i ovdašnje?
- Ono što prvo pada u oči je veoma uzbudljiv likovni život u Beogradu. Ima dosta izložbi, a interesovanje publike impresionira. U Ročesteru nema toliko dinamike kada je umetnička svakodnevica u pitanju. Kultura je tamo više okrenuta muzici nego likovnoj umetnosti iako ima mnogo škola. Jednostavno, nema toliko galerija i interesovanja kao ovde.
Bavite se i pedagoškim radom?
- Dok sam studirala i nisam videla sebe u budućnosti kao nekog ko će se baviti pedagoškim radom, ali nakon sticanja diplome shvatite da nešto morate raditi za egzistenciju. Poslednjih 25 godina predajem u školi. Sa svakom novom generacijom đaka prolazite kroz iste stvari, a to prilično umara. Život za mene počinje u ateljeu, u onom trenutku kada se prepustim sopstvenom slobodnom i nepreglednom dijalogu sa umetnošću.
Imate li neku poruku za ljubitelje umetnosti u Srbiji?
- Nadam se da ovo nije moja poslednja izložba i da ću vrlo brzo doći ponovo, i to ne samo kao izlagač jer ovde zaista ima mnogo toga dobrog da se vidi, pogotovo u domenu grafike.
