Izvor: Politika, 06.Mar.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od istorije ništa nismo naučili
Brine me što Slovenija više nema ministarstvo kulture. Neki kažu: ima taj resor, naravno, samo je malo „zaturen”. Da, ali to je loša simbolika
U beogradskom CZKD (Centru za kulturnu dekontaminaciju) prošlog vikenda izveden je „Makbet posle Šekspira” Hajnera Milera, slovenačka predstava sa potpisom hrvatskog reditelja Ivice Buljana, u kojoj smo gledali i prvu damu slovenačkog teatra – Milenu Zupančič. Tu visoku „titulu” svakako zaslužuje neko sa pet osvojenih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sterijinih nagrada, dve „Zlatne arene”... da drugo i ne pominjemo.
Kako ste doživeli Milerovu varijaciju poznate Šekspirove teme?
Prvo, treba imati u vidu okolnosti u kojima je, u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, prerađena priča o tome kako se preko leš(ev)a dolazi do vlasti i moći. Na prvi pogled, u njoj je sve kao da čitaš Šekspira, a nije tako. To je predstava za mnoga vremena i veoma dobro oslikava i ovo naše. Svedoci smo takvih stvari. U taj mrak reditelj je uneo i puno duhovitih detalja, što potencira i izvestan satirični sloj u tom štivu.
Posle novog Šekspira, došao je, nedavno, i novi Tolstoj, u režiji Tomaža Pandura. Kako je u kostimu grofice Rostove u „Ratu i miru”?
Ovde ja nisam samo ona grofica koju znamo iz literature i raznih ekranizacija. U adaptaciji Dejana Lukića ja sam pomalo i grof i grofica, posedujem i majčinsku nežnost i očevu strogost prema deci. Postoji, međutim, i nekakva treća, meni najmilija, osoba u tom liku. Osoba sa formiranim stavovima o životu, koja je prošla ratove i mirove, i jako dobro zna da od istorije gotovo ništa nismo naučili. Uklapa se to i u moju misao o pozorištu kao mestu na kome se ne može promeniti svet ali se neke stvari, makar za trunku, mogu učiniti boljim. Dovoljno je ako teatar nešto dobro probudi i pokrene u čoveku. Barem da ponekad donesemo neke bolje odluke. I to nije malo.
Gde su sve danas vaše pozornice?
Ne samo u Ljubljani, poslednjih nekoliko godina radila sam u različitim teatrima. I to je meni nešto veoma lepo. Ne toliko zbog uloga koliko zbog novih ljudi i osveženja koja donosi rad sa novim ansamblima. Igram i u Hrvatskoj. Radila sam u Rijeci, opet sa Buljanom, komad „Baba Jaga je snela jaje” prema tekstu Dubravke Ugrešić. Nadam se da ćemo još igrati tu ambijentalnu predstavu. Isti reditelj u Kranju je postavio „Lovačke scene u Donjoj Tirolskoj”, o netrpeljivosti svih vrsta prema onima koji su različiti od većine.
Kako je biti različit od svih u „Makbetu posle Šekspira”, biti jedina žena, okružena grupom mladih glumaca?
Za mene je to jedan perfektan rad. Kad smo pripremali premijeru, oni su bili na kraju studija i ja sam se u početku uplašila od silne energije njihove mladosti. A ispostavilo se da smo mi ekipa koja se jako dobro „šteka”. Međusobno poštovanje svako iskazuje na svoj način. I za mene je ovo izvanredno iskustvo.
Bilo je i lepih nagrada, a sa tom predstavom stigli ste i do Njujorka...
Da, igrali smo je, u decembru, u pozorištu „La mama”, i kritike su bile izvanredne. Čak nas je jedan kritičar stavio na drugo mesto na svetskoj listi za prošlu godinu. Hvala mu što je malo preterao (smeje se). Nagrada nam je i što nas svuda publika dobro primi. Tako je bilo i u Havani i u Seulu, pa i ovde. Videli ste da dosta komuniciramo sa publikom, čak nam je to uspelo i sa inače uzdržanim korejskim gledaocima. Sjajno su sarađivali sa glumcima.
Šta je s ulaskom u EU dobio, a šta eventualno izgubio, slovenački teatar, i kultura u celini?
Ja ne mislim da uopšte ima bitnih razlika u odnosu na ono što je bilo pre. Za kulturu i dalje nema dovoljno para, a od EU i ne treba nešto posebno očekivati pošto je to pre svega povezivanje na ekonomskim osnovama. Možda se nešto bolje perspektive otvaraju filmašima koji se mogu javljati i na evropske konkurse. Nemam vam šta posebno reći. Videćete sami, nadam se da ćemo ponovo živeti u istoj državi, ovoj velikoj evropskoj – ako i ona poživi. A valjda će.
Šta je sa vašim filmskim ulogama?
Nekad ih je u mom životu puno bilo. Više od trideset snimila sam u onoj bivšoj zemlji. Posle se desilo da skoro dvadeset godina nisam snimala ništa. Valjda je novo vreme tražilo i neka nova lica. Više i ne razmišljam zašto je bilo tako, ali priznajem da mi je jedno desetak godina to bilo zaista bolno. U svakoj svojoj filmskoj fazi glumac govori druge stvari, jer lice je drugačije i druge priče priča. I to je za mene jedno bespovratno izgubljeno vreme. U teatru neke stvari možeš raditi bez obzira na godine, na filmu – ne. Posle dugo godina, završila sam nedavno rad na filmu „Sretan za umrijet” mladog reditelja Matjaža Luzera.
Kako vi vidite Maribor kao evropsku prestonicu kulture?
To je svakako projekat na koji treba biti ponosan, ali pod uslovom da ostavi duboke tragove značajne za buduće dane naše kulture. Brine me, međutim, što Slovenija više nema ministarstvo kulture. Neki kažu: ima taj resor, naravno, samo je malo „zaturen”. Da, ali to je loša simbolika. Kao da nam je jedino stalo do „radi – zaradi” i zaboravlja se da ove države nikad ne bi ni bilo da ta kultura nije vekovima održavala ovaj narod. Eksere i milion drugih stvari svi rade isto, ili gotovo isto, a upravo je kultura ono po čemu vas prepoznaju.
Bili ste 13 godina ambasador Unicefa. Kakvo je to iskustvo za jednog i inače angažovanog glumca?
Jao, kad bih počela o tome... mogla bih da pričam dva dana bez prestanka. Ako je teatar stvar fantazije, Unicef je stvar surove realnosti. Ja sam to na isti način ozbiljno doživljavala – i tako radila. U početku znate samo za one čestitke i slične stvari da se pomogne ljudima, međutim, kada se dublje uđe u to onda prestanete čak i da dobro spavate. Obilazeći ona najugroženija područja – Afriku, Aziju... – suočila sam se sa hiljadama tragičnih ljudskih sudbina. Tome sam se istinski posvetila – u protivnom to ne bi imalo nikakvog smisla – i doživela jednu veliku dramu čovečanstva. Dramu najistinitiju!
Muharem Šehović
...........
Kad ti Makbet skoči na prst...
Igrajući svoju izvanrednu igru i među publikom, Marko Mandić (Makbet) u jednom trenutku seo je pored potpisnika ovih redova, malo posle naglo skočio i, u žaru igre, teškom vojničkom čizmom... – pravo na njegov nožni palac. Jeste zabolelo ali nije to bila nikakva prava ozleda. Makbet to nije znao i posle izvesnog vremena, u čestoj komunikaciji glumaca sa gledaocima, eto njega sa ovalom, na kome je pečenje i raskomadana pogača, i kao da se trudi da komadom obavezno počasti i svoju slučajnu „žrtvu”. Kasnije, eto ga ponovo na mestu događaja, seda i, dok kolege igraju, tiho pita: „Jesam li vas mnogo povredio?”. „Niste... A lepo vam je bilo i ono pečenje”, čuje tih odgovor usred predstave i miran odlazi u svoj makbetovski život.
Muharem Šehović
objavljeno: 07.03.2012
.jpg)
