Izvor: Blic, 10.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obuci se kao predak
Obuci se kao predak
Etnografski muzej
Rečitost mode o jednom vremenu, društvu, narodu, pojedincu i o načinu života, kao i o običajima i ponašanju, očigledna je na izložbi 'Daleka moda - Kolekcija jesen/zima 1867, srpska kolekcija iz Ruskog etnografskog muzeja iz Sankt Peterburga', koju prvi put imamo prilike da vidimo u Beogradu. Posle toliko vremena, od te 1867. godine, kada su za potrebe prezentacije Srbije na Sveslovenskoj izložbi u Moskvi Milan Đ. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Milićević i slikar Steva Todorović, po nalogu kneza Mihaila Obrenovića, sakupili tada najreprezentativnije primerke nošnji i nakita do kojih su mogli doći, predstavljanje ovog blaga donelo je mnogo radosti i izazova stručnjacima Etnografskog muzeja, kulturnim radnicima ovoga grada, svima. Beograđanima i gostima prestonice za koje će ova izložba trajati do 6. marta.
Predstavljanje jedinstvene zbirke srpskih nošnji, nakita, dokumenata, slika i fotografija iz prve polovine XIX veka, izabranih eksponata od ukupnih 329 predmeta, 129 fotografija i 68 crteža iz najstarije evidentirane etnografske zbirke srpskog materijala, jedne od najznačajnijih u svetu, za autora Vilmu Niškanović, kustosa Etnografskog muzeja i njene kolege podsticaj je da upotpune pojedine stranice srpske etnološke istoriografije, jer tu ima stvari koje ni naše ustanove ne poseduju. Za ostale je ovo prilika da se poigraju i u mislima preklope prošlost, sadašnjost i budućnost, da se 'preobuku' u nekadašnje žitelje okoline Užica, Rudnika, Gruže, Donjeg Levča, Okruga kragujevačkog, Beograda...
Izložba 'Daleka moda' primer je svesti vladara i države u 19. veku, o potrebi otkupa i prezentacije nacionalnog kulturnog blaga u svetu, s punim uvažavanjem koncepta izložbe i nastojanja da se predmeti osvetle u adekvatnom scenskom okviru. Posle 138 godina, koliko zapravo i živi srpska etnologija, kolekcija je prvi put svratila kući, valjda da nas i ponečemu nauči u zahuktalim tranzicionim trenucima po nas i tokovima globalizacije u svetu.
Mumije
(Đorđe Pisarev, Ponoć je u sobi uspomena, Narodna knjiga, 2005)
Junakinja ovog romana je u dramatičnom iskušenju: samoubistvo oca, pijanog propovednika religije svakodnevnih 'malih smrti'(gubljenja nade i iluzija), dovodi u pitanje njen način života i rasuđivanje (sistem vrednosti). Ona se iz grada, oličenog u neurasteničnom Piscu i ljubavniku, vraća u rodno 'selo nakraj sveta, gde Sunce gotovo nikad ne sija' (zavičajnom, prirodnom identitetu), gde će se, kroz mešanje rituala i iracionalnih vizija sa stvarnošću, razrešiti podvojenosti njene ličnosti. Dok je telefonski razgovori (sa zajedljivim Piscem i ludom, gladnom majkom), kao elektrošokovi 'prizivaju pameti', junakinja se prepušta predmetima i (zabranjenoj) ljubavi sa starim, jedinim prijateljem, koji su joj obeležili prošlost i postali projekcije njenog drugog (bivšeg) Ja, kako bi uvidela da više ne govori i ne razume jezik sopstvenog detinjstva. Zbog strahovitog suočavanja sa smrću, koja i nju čeka u bližoj ili daljoj budućnosti, a bez nade u smisao postojanja, junakinja se, pod maskom 'odrastanja' i 'zrelog' prihvatanja života (kao besciljnog, paklenog lavirinta), oprašta od mogućnosti da voli (i bude voljena), kao od glupe i smešne iluzije: ona (oličenje ljubavi) ostavlja prijatelja iz (izgubljene ili izmišljene) prošlosti, da gospodari 'svetom mrtvih stvari', i pridružuje se (pragmatičnom, sobom opsednutom) Piscu, sa kojim će živeti poput 'palme u saksiji', neprirodno i bez smisla (radosti); 'jadni i prazni', oni su, kao par mumija, već umrli, ali 'lažima i prikrivanjima' zadržavaju formu (bez sadržaja) postojanja.
Međutim, vrednost ovog romana opada zbog 'neizbrušenog' stila, koji ga guši od naslova do epiloga; nepotrebne (mrtve) reči plutaju po tekstu, a 'poetične' misli se često približavaju pogibeljnoj granici sa apsurdom.
