Izvor: Politika, 26.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O žrtvama komunista
Ličnost koja je učestvovala u odbrani zemlje i odlikovana najvišim ordenima, nije mogla da podnese žig izdajnika
U Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković" u toku je izložba posvećena sećanju na čuvenog profesora Veselina Čajkanovića, čime je simbolično obeleženo 125 godina od rođenja i 60 godina od smrti poznatog naučnika. Autorka postavke je Marija Vranić-Ignjačević, a ceo program pripada već prepoznatljivom ciklusu "Legende Beogradskog univerziteta". >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Izložbu koja traje do 11. decembra, svakog četvrtka u 18 časova prate i tribine, zamišljene ne samo kao stroga akademska izlaganja, već pre svega, kao toplo ljudsko oživljavanje uspomena najstručnijih i najbližih saradnika.
Autorka postavke podseća da je Veselin Čajkanović bio čovek razbokorenih interesovanja, a po obrazovanju jedan od prvih školovanih klasičnih filologa kod nas. Ovu disciplinu je diplomirao na Velikoj školi u Beogradu, a potom nastavio školovanje u Nemačkoj gde je doktorirao na antičkim poslovicama. Po povratku u zemlju dobija mesto docenta za latinski jezik na Filozofskom fakultetu, a njegovi prevodi sa grčkog i latinskog su i danas toliko sveži, da gotovo možemo reći da nemamo boljih, ističe naša sagovornica. Preplet između klasičnih nauka, etnologije i narodne književnosti je polje na kojem je radio Veselin Čajkanović. U oblasti istorije religije jedan je od pionira na našem Univerzitetu.
– Njegovi zaključci o istoriji naše stare vere su se u izvesnoj meri kosili sa stavovima dogme naše pravoslavne crkve, napominje Marija Ignjačević. – Tražeći izvore srpske religije nije ih pronalazio u hrišćanstvu već u paganskoj religiji na kojoj se naša religija umnogome i danas zasniva. Njegova veoma obimna istraživanja u ovoj oblasti, nažalost, nisu uobličena u nameravane studije, najpre zbog uklanjanja sa Univerziteta, a potom i prerane smrti. Sa željom da ilustruje svoj profesionalni put, za sebe je često govorio kako je on pošao na put za Australiju, ali je stigao samo do Lapova...
Balkanski ratovi i Prvi svetski rat odvojili su prof. Čajkanavića od nauke na čitavih sedam godina. Učestvovao je u oslobodilačkim bitkama, ali i u nemogućim ratnim uslovima pratio je zov svog intelektualnog habitusa. Tokom boravka u Bizerti osnovao je Štampariju srpskih invalida kako bi se u njoj naši vojni invalidi učili tipografskom zanatu i imali od čega da zarađuju kada se vrate u zemlju.
Po završetku Drugog svetskog rata, priča naša sagovornica, nova vlast je oformila Sud časti Beogradskog univerziteta čiji je zadatak bio da sudi profesorima koji su se na Univerzitetu zatekli 1941. a ogrešili su se o narod ili interes Univerziteta. Među prvim žrtvama bio je Veselin Čajkanović. Presudu su potpisali: Dušan Nedeljković, Pavle Savić, Petar Matavulj, Toma Bunuševac... Profesorov "greh" je što je za vreme rata, za uzak krug ljudi, održao jedno stručno predavanje i učestvovao u izradi civilnog plana Univerziteta, koji je imao za cilj da u ratnim uslovima sačuva svoju imovinu i kadrove. Kada su mu uručili presudu da se "udalji sa fakulteta", otišao je kući i istog dana pao u postelju, a nakon 14 meseci preminuo.
– Takva ličnost koja je učestvovala u odbrani zemlje u više navrata i odlikovana najvišim ordenima, između ostalog i Legijom časti, nije mogla da podnese žig izdajnika. Profesor Miodrag Popović u jednoj svojoj knjizi kaže: "Zaboravljati je zločin, a zaboravljeni su žrtve". Čajkanović je ostao žrtva, ali smo mi ovaj program organizovali kako se ne bismo svrstali u red onih koji zaboravljaju, kaže naša sagovornica.
Pored profesionalnog puta, ova postavka nastoji da osvetli i detalje iz privatnog života ljudi koji pripadaju "Legendama Beogradskog univerziteta". Zahvaljujući svesrdnoj pomoći Nikole Čajkanovića, profesorovog sina, za ovu izložbu dobijen je dragoceni materijal iz porodične arhive. Tako posetioci, između ostalog, mogu da vide i neveliki dnevnik koji je Veselin Čajkanović vodio tokom poslednja tri meseca svoga života.
– Na svega dvadesetak stranica nalazimo izuzetno potresan dokument o jednom vremenu i životu. U njemu stoje beleške iz kojih se vidi da je odlukom Suda časti, cenjeni profesor izgubio i pojedina građanska prava, kao što je glasačko, i pravo na bilo kakav prihod. Iako znamo šta je knjiga značila u profesorovom vrednosnom sistemu, zapisao je da je supruga Ruža odlazila da proda "neke knjige" kako bi prehranila porodicu, kaže Marija Ignjačević.
Naša sagovornica podseća na još jedan detalj: Na sahrani Veselina Čajkanovića, supruga Ruža molila je prijatelje da niko ne govori na ispraćaju, kako se ne bi eksponirao i došao pod udar vlasti. Uprkos mogućim konsekvencama, Miodrag Ibrovac održao je primereni govor u znak sećanja na svog prijatelja. Isto je učinio i Čajkanovićev bivši student Bogdan Rašić, pokazavši sem pijeteta prema svom profesoru i veliku ličnu hrabrost.
--------------------------------------------------------------------------
Briga o studentima
Veselin Čajkanović je brinuo o svojim studentima koji su se dalje usavršavali i nije želeo da neko ko je uzeo doktorat od toga odustane. Dokaz su i reči profesora Vojislava Đurića:
– Mene je Čajkanović naterao da izradim doktorsku disertaciju. On je uložio toliko truda, vremena i strpljenja oko ćudljivog mladića kakav sam ja bio, da se ja sada, kada sam prevalio šezdesetu, i čudim i stidim. Pošto sam bio gimnazijski nastavnik i nisam imao dovoljno vremena u toku dana, omogućio mi je da radim noću u biblioteci Seminara za klasičnu filologiju. Kada je pročitao prve dve glave moje disertacije "Tužbalica u svetskoj književnosti", rekao mi je da nauka traži, ne da sam tužim, nego da tumačim tužbalicu. Ja sam se naravno uvredio i zaćutao.
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 26.11.2006.]
