Izvor: Politika, 15.Jul.2009, 23:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O samoći, sa smehom
Sa dobitnikom „Kristalnog globusa” za najbolju režiju u Karlovim Varima, o filmu „Viski sa votkom”, timskoj igri i privilegiji filmskih stvaralaca
Ko god je bio u prilici da pomnije prati filmsko stvaralaštvo nemačkog reditelja Andreasa Drezena (1963, Gera, u bivšoj Istočnoj Nemačkoj), nije mogao a da ne primeti jedno: svaki njegov film je stilski potpuno drugačiji. I tako je od 1992. godine i njegovog prvog dugometražnog igranog filma „Tiha zemlja”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << preko „Noćne smene”, „Gril pointa”, „Vilenbroka”, „Leta u Berlinu”, u Srbiji naročito popularnog „Neba 9” (distributerski naziv bio je „Sedmo nebo”), sve do njegovog najnovijeg dela, filma „Viski sa votkom” sa kojim je pre neki dan u Karlovim Varima superiorno osvojio „Kristalni globus” za najbolju režiju i ovo odličje primio iz ruku nasmejanog Antonija Banderasa.
Dovitljiva a veoma složena komedija o nesrećnim, usamljeničkim životima, film o snimanju filma epohe, kostimiranoj drami o ljubavnom trouglu u čijem je fokusu lik posrnule i u alkohol ogrezle filmske zvezde i velikog zavodnika Ota, od strane publike bio je ispraćen ovacijama, a kritičari su mu još prvih festivalskih dana dali najveće ocene. Drezen je, kroz smeh i nostalgiju, otvorio mnoga važna životna pitanja kao što su starenje, usamljenost, samoispitivanje i samodestrukcija. Uz puno šarma i vedrog duha, dosledno prateći izvrsni scenario koji je potpisao vrsni nemački pisac-scenarista Volfgang Kolhase.
Za reditelje se, uglavnom, kaže da celog svog života snimaju isti film. Za Vas to ne važi, svaki od Vaših filmova je drugačiji, kako u tome uspevate?
Radoznao sam, a i ne želim da se ponavljam. Ukoliko bih to i poželeo da radim, osećao bih se glupo. Takođe, najčešće sve zavisi od scenarija i od filmske priče. Primera radi, kada sam pročitao scenario za film „Oblak 9” odmah sam znao da ću to snimiti kao malu, kamernu dramu. To je priči sa samo tri lika bilo najprimerenije. Zato sam imao i malu filmsku ekipu, svega nas desetak, zbog čega smo bili izuzetno mobilni, fleksibilni i veoma intimni. Sasvim je drugačija priča rad na filmu „Viski sa votkom”, koji je zahtevao i imao daleko veći budžet, najčešće čak pedesetak ljudi ispred kamere i minimum još toliko iza kamere. U takvim filmovima nema mesta za improvizaciju, a uz to, i Volfgang Kolhase je napisao tako divne i tako precizne dijaloge. Sve u svemu, želim da kažem da moj stil zavisi, pre svega, od priče.
Vi ih nikada, poput većine evropskih reditelja, ne pišete sami? Svu prednost dajete rediteljskom poslu?
Mišljenja sam da većina ljudi ima samo jedan talenat. Mali je broj onih koji su istinski talentovani za više stvari, a za pisanje scenarija i režiju morate imati dva talenta. Ne smatram da sam talentovan za pisanje. Režija je moj talenat i moj zanat.
Ali, Vi uvek učestvujete u razradi ili preciziranju scenarija?
To je proces, najčešće višegodišnji. Kada sam od Kolhasea dobio scenario „Viski sa votkom”, to je bila prva ruka, zatim sam ja napisao drugu, pa smo tek onda on, dramaturg i ja seli zajedno kako bismo doterali stvar do kraja i iščistili sve do poslednjeg detalja.
Vi ste, dakle, timski igrač?
Da, mnogo volim da radim timski. Film i jeste timski posao i njegov uspeh zavisi od celog tima. I još nešto – rad sa puno ljudi oko tebe, privilegija je filmskog stvaralaštva.
Kao što ste nam i pokazali u „Viskiju sa votkom”? Tokom zajedničkog rada na filmu svaki član ekipe ima svoju verziju kako da poboljša scenario ili šta je višak ili pogrešno u scenariju?
Ha! U ovom filmu je glavni zamajac to što se producent odlučio da za glavnu ulogu angažuje dva glumca, jer se ispostavlja da se na veliku, glavnu mušku zvezdu, ujedno i starijeg glumca, ne može do kraja računati zbog njegovog čestog opijanja. Njegov dvojnik je znatno mlađi, mnogi dijalozi su, stoga, njemu neprimereni. U takmičenju između dva glumca rađa se teška borba za prevlast, želja za nametanjem, menjanjem napisanog i „grabljenjem” većeg parčeta glumačkog kolača. Najzanimljivije je što se ovakav događaj zaista i desio, pedesetih godina prošlog veka, na snimanju jednog nemačkog filma, kada je producent odlučio da angažuje rezervnog glumca u slučaju da mu se glavna zvezda nikada ne otrezni. Kolhase je tu anegdotu divno iskoristio.
Ovaj Vaš film u filmu je i divna, filozofska priča o starenju, samoispitivanju, podvlačenju životne crte, ljudskoj usamljenosti?
Ovo je tragikomična priča sa snažnim melanholičnim pasažima. Želeli smo da gledalac to oseti još od prvog trenutka i da smejući se uhvati momente usamljenosti i ljudske samoće. Da to oseti i u sebi, jer bez obzira koliko je okružen ljudima, koliko je duboko za njih vezan i koliko mu ljudi uzvraćaju pažnju i ljubav, čovek je ipak sam i veoma često usamljen. U filmu sam kroz svaki lik pokazao varijacije na ovu temu. Svako od likova ima svoja nadanja i neispunjene snove, svoje male i velike probleme, svoj život van zajedničkog posla i svoju samoću u različitim situacijama.
S druge strane, Vaš film u potpunosti razotkriva proces snimanja jednog filma, odnose između najčešće nevidljivih producenata, reditelja, glumaca i ostalih članova ekipe?
Tačno, to je svet za sebe. Svemir koji se formira za tu jednu i jedinstvenu priliku. Pulsirajući svemir u kojem se mnogo toga nepredvidljivog svakodnevno događa, u kojem su okovi sujeta naročito vidljivi i u kojem se realnost stalno meša sa fikcijom. Poseban izazov za mene bio je taj što smo mi snimali realnu socijalnu dramu o snimanju kostimiranog filma epohe.
Posebno je zanimljiv lik reditelja u filmu. Jeste li ga gradili prema sopstvenom liku?
Nipošto! Ja nisam takav oportunista!
Ovo je, ujedno, i Vaš najskuplji film?
Jeste, budžet mu je bio negde oko četiri miliona evra. To je daleko, daleko iznad svega što sam do sada imao na raspolaganju za svoje filmove.
Ali, on produkcijski deluje mnogo skuplji?
To je samo dokaz o tome da je svako svoj posao uradio sjajno.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 16/07/2009]
