Izvor: Blic, 25.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi Mađari na Korčuli
Novi Mađari na Korčuli
Doći do pozorišta Skena u utrobi Tehnološkog fakulteta u Budimpešti prava je avantura.
Ako vam domaćin telefonom objasni da je najbolje preći Most slobode, pa onda pešice obalom još malo levo, nemojte ga poslušati. Jer kad se nađete na budimskoj strani i prođete monumentalni Hotel Gelert, naći ćete se pred nekom građevinskom ogradom, jasnim znakom da se obalom ne može. Moraćete okolo ogromne zgrade Tehnološkog fakulteta iz slavnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vremena Austrougarske. Bilo je to vreme kad su građani Pešte imali more. Nisu morali na Korčulu, kako će vam to iste večeri posvedočiti istoimena predstava Bele Pintera, zbog koje ste i došli u ovaj grad na Dunavu.
Pre nego što sam prešao na budimsku stranu, prošao sam Beogradskim kejom i sa nešto tuge u srcu mimoišao zgradu u koju sam dolazio kod svog prijatelja pisca i filozofa Eršija, gde je nekada stanovao slavni marksist i njegov profesor Đerđ Lukač. Ištvan je pre nekolio meseci na drugoj obali, ne Dunava, već reke Stiks.
Zapričah se, te nikako da stignem do predstave koju sam te večeri gledao.
Iza naslova 'Korčula' krije se bespoštedni podsmeh mladog reditelja Bele Pintera mađarskom ludilu za morem. Belin humor nije crnohumorni duh njegovog britanskog prezimenjaka Harolda. Za svoje dramsko pisanje Bela neće nikada dobiti Nobelovu nagradu. Belin humor je oštar, ali kabaretski.
A Švedski komitet nešto ne voli kabare. Preko podsmeha ljubiteljima Hrvatskog primorja, Bela se uglavnom kupletima i dalmatinskim pesmama, podsmeva mnogo čemu u savremenom mentalitetu 'novih' Mađara. Mnogo što šta mi nije bilo jasno, jer i tranzicija je specifična. Jasan mi je bio jedino zvonki i gotovo neprestani smeh mlađe publike. Starija se valjda neprijatno prepoznaje, te se manje smeje. Mi bismo se valjda prepoznali kad bi reč bila o Budvi ili Ulcinju.
Nasilje
Da li znate da je 25. novembar Svetski Dan borbe protiv nasilja nad ženama? To što je ova činjenica malo poznata kod nas, koincidira i sa prilično rasprostranjenim uverenjem, uprkos sve češćim napisima u medijima, da mobilizacija javnosti povodom ovog pitanja ne odgovara stvarnom stanju 'na terenu', odnosno, da nasilja možda ima, ali da je ono sporadično.
Štaviše, činjenica da je B92 pokrenuo akciju prikupljanja sredstava za izgradnju 'sigurne kuće', ali da uprkos dobroj kampanji, akcija još uvek nije okončana, svedoči najpre o tome da je domaće javno mnenje još uvek imunizovano na one civilizacijske standarde, koji obeležavaju razvijeni svet. Jer odsustvo ozbiljnije reakcije, najbolji je pokazatelj da smo kao društvo još uvek nesposobni da se suočimo sa sopstvenom realnošću, u kojoj se nasilje nad ženama, fizičko ili simboličko, smatra nekom vrstom običajne prakse.
Jedan od komentara koji se može naći na sajtu B92, sadrži uverenje, prema kojem su žrtve nasilja same krive za svoju sudbinu, budući da su slobodno izabrale nasilnike za partnere. Odustvo empatije i interesovanja za Druge koje je u samom središtu komentara ovog tipa, osim što krijumčari fašisoidnu ideju o tome da žrtva zapravo nikada nije nedužna, predstavlja vrlo indikativan pokazatelj odsustva poverenja ne samo u koncept solidarnosti, na kojem počivaju sva razvijena demokratska društva, već i ozbiljno odustajanje od ideje da društvene institucije i postoje zato da bi optimalno regulisale odnose među ljudima.
Jer ako zbilja ostanemo neosetljivi ne samo na pomenutu nasilnicku praksu, vec i na slicne komentare, i ostanemo skloni da im 'gledamo kroz prste', ne samo da ćemo propustiti priliku da svojoj deci ostavimo jedan humaniji svet, već cemo biti odgovorni za opstajanje nasilja, kao univerzalne komunikativne strategije. Možemo li da prihvatimo tu odgovornost, bez bojazni da ćemo potencijano i sami postati žrtve?
|
