Izvor: B92, 14.Jun.2010, 13:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NovaRock 2010 " ipak ne tako dobar
Teoretski, NovaRock lepo zvuči – malčice je drukčije u praksi. Muzički festivali služe ljudima da se opuste, zabave, malo osunčaju, malo više napiju... Ili bi barem tome trebalo da služe.
Uz svu dobru volju da se zarade pare, ponekad organizatori, sa sve enormnim budžetima, potpuno promaše ideju i ne shvate suštinu ideje festivala. To je slučaj i sa NovaRock-om (ove godine).
Smešten u seocetu Nikelsdorf, nedaleko (ali dovoljno daleko) od Beča, NovaRock >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je jedan od najvećih „rok" festivala Evrope. Ulaznice za sva tri dana su oko 150 evra, junska klima je uglavnom povoljna, a glavni izvođači uglavnom su, ako ne uvek kvalitetni, onda barem među najpopularnijim svetskim bendovima. Ideja je dobra, događaj je relativno blizu, ali je i komplikacija milion.
Pre svega, odlazak do Nikelsdorfa je avantura, pošto treba putovati oko sat vremena vozom ili autobusom, potom ići drugim autobusom od stanice do poljane, a onda i pešačiti kilometrima do konačnog odredišta. To sve i košta. Zvezde večeri na binu izlaze tek oko ponoći, u grad se i ne možete vratiti negde pre 3:30 ili četiri ujutru. Kampovanje je takođe turobna opcija, pošto je prašina ogromna, komarci se roje u južnoafričkim brojkama, a vrućina već izjutra postaje nesnosna, tako da ne računajte na spavanje. Tuševi su takođe nevidljivi, a hrana je jezivo skupa.
Da se razumemo, festivali i nisu za svakoga i izvesno je da ne može sve da bude na tacni, ali gerilski način nesmotrene organizacije ipak smanjuje ugođaj i prosto nije rezonski da organizatori ne razmišljaju o svemu tome kada prave festival, već je praksa da posetioci budu „samleveni".
Hajde sada da pređemo na muziku...
Kada je line-up u pitanju, NovaRock ima „praksu" da, ili briljira, ili baš trokira. Festival po nekoj ideji, gaji tradiciju uglavnom „hard’n’heavy" muzike, a nezvanično uglavnom ultra-komercijalnih pop-rok-emo-simfoni-vriska-štagod bendića i megazvezda koje su tim pristupom prodale i po 50 miliona albuma. Dok su proteklih godina zvezde kao što su Rage Against The Machine, Nine Inch Nails, pa čak i Incubus bile pun pogodak, uvek bi se tu provukao neki Kid Rock ili Limp Bizkit, ili, još gore, Kaiser Chiefs ili neki bend koji baš ne pripada toj grupi slušalaca. Svi ti nastupi uglavnom su se završavali sa premalo publike bez interesovanja i bili bi promašaj i za bend i za one koje nije mrzelo da dođu da isti slušaju.
Posle odlične 2009, ove godine stanje je znatno gore. Na „crvenoj" bini zvezde su Bullet For My Valentine, Slayer (nije za klince) i Deichkind, dok su headliner-i na „plavoj" bini Beatsteaks, Prodigy (otkud oni ovde?), Joan Jett, Green Day, Stone Temple Pilots... i jedna jedina svetla, vrela tačka vredna sveg napora – Rammstein. Upravo zbog manjka energije i volje da kroz organizacioni pakao prolazim tri dana, ove godine bejah u Nikelsdorfu samo u petak, ali je i to bilo više nego dovoljno.
Bine su, inače, udaljene nekoliko kilometara i da morate da pešačite barem nekih 25 minuta od jedne do druge...Kao da namerno žele da obeshrabre publiku. Posle nekoliko uvodnih bendića, relativno-lokalni Subway to Sally dobro koriste širok dijapazon instrumenata, ali ne oduševljavaju. Potom, valjda da se ne bi totalno rasterala publika, na binu izlazi Slash. E, to je već bila odlična svirka.
O bivšem gitaristi Guns ’n’ Rosesa nema šta mnogo da se priča, ime govori sve. I dalje sa šeširom i dugodlakom pudlom ispod, i dalje sa naočarima sa sunce, i dalje sa tom gitarom... Slash je prava poslastica za rok sladokusce. Kao vokal koji prati rifove našao se Myles Kennedy iz Alter Bridge-a, koji se odlično snašao u novoj ulozi. Naravno, bilo je tu pesama iz raznih delova karijere ove hodajuće legende – Velvet Revolver, Alter Bridge, sve se našlo u miksu... pa i G’n’R. Civil War je bilo prvo genijalno iznenađenje, a posle selekcije sa Slash-ovog istoimenog prvog solo albuma, pred sm kraj začin su bile Paradise City i Sweet Child Of Mine... uh, taj solo. Čak i emo klincima i matorim metalcima sa izbledelim tetovažama Slash je legao kao melem na ranu, jer sa takvim gitaristom ne možete da omašite.
Ni Stone Sour nije bio loš uopšte. Iako je ponekad diskutabilna ideja muzike opsednute ličnom mržnjom prema svemu što postoji, Corey Taylor sve izvodi sa umećem, pevanjem i energijom koji se ne mogu isfolirati. Pevač Slipknot-a nije naivan i zna tačno šta je potrebno da bi se angažovali svi profili posetilaca. Za početak, Stone Sour nije kopija Slipknot-a i ne trudi se da bude. Ovde je zastupljeno mnogo više pevanja, ali i zanimljivijih gitarskih aranžmana koji bi mogli da se dopadnu ljubiteljima ne-baš-tako-nu-roka. U kombinaciji pesama sa novog albuma „Audio Secrecy" i starijih numera, uz najjače ovacije bila je propraćena „Through the glass", na kojoj je Corey i svirao gitaru. Posle posebno energične Get Inside u završnici se našlo još par novih pesama, ali i 30/30-150, gde je opet pevanje publike nadjačalo ionako strašni Taylor-ov vokal.
Nakon poslednjeg pozdrava publika se dosta umirila, naprosto jer se ispostavilo da dan neće biti promašaj. E, tek tada slede strateški manevri koji su Stone Temple Pilotse koštali dostojanstva, dok su Ska-P iznenađujuće spasili stvar. Pošto je na crvenoj bini svirala Kate Nash (preslatka i zanimljiva, ali definitivno na pogrešnoj manifestaciji), većinu publike sa plave (glavne bine), mrzelo je da se uopšte pomera, te su satima i satima čekali Rammstein. Iako je evidentno da su organizatori znali šta rade kada su Nemce stavili za glavne zvezde, malo je verovatno da su bili svesni koje horde nadreligijskih Rammstein hodočasnika će se pojaviti na poljani i koliko im je, zapravo, bilo bitno da čuju samo njihov bend.
Ska-P (escape), anarho-anti-establišment sastav iz Madrida, stvarno su i melem za uši i odličan izgovor za igranje. Iako pevaju mahom na španskom, svi znaju da urliču uz „Libertad para Palestina" i „Legalizacin", dok njihovi ritmovi angažuju i najzadrtije Rammstein-ovce koji su protestovali protiv svakog drugog benda. Od Gari-ja i Txikitin-a koji su u pozadini svirali trombon i trubu, do sumanutog pevača Pulpul-a, Ska-P su pravi „festivalski bend", koji znaju da podignu publiku i udovolje ukusima svih vrsta slušalaca. Pošto je nekih 40,000 Rammstein hodočasnika pretilo da porazbija sve zbog toga što im ljubimci na scenu stižu tek u ponoć (odlično pitanje je „zašto tako kasno?", ali propusta je ionako bilo previše), Ska-P su, koliko je god bilo moguće, izvukli stvar i atmosferu podigli na visok nivo, privukavši mase da igraju oko bine.
Ipak, Stone Temple Pilots su bili možda i najveći fijasko u proteklih pet godina festivala. Scott Weiland i drugari koji su se ponovo skupili posle višegodišnje pauze svojim tipičnim rokom 90ih odista nisu zanimali nijednog hodočanika, tako da su ljubitelji Rammsteina (odnosno svi prisutni) zviždali posle svake pesme, pokazivali srednji prst, dok se publika u prvim redovima pred kraj i leđima okrenula sceni u znak protesta što im tamo svira neko ko, zaboga, nije Rammstein. Iako to nije obeshrabrilo Pilotse, svakako je uticalo na njihovu svirku, koja je završena prebrzo i bez ikakve strasti i efekta. Usledilo je novih sat vremena čekanja, a onda... scenski armagedon.
Ramm-stein!
Rammstein nije metal. Nije ni „tanz-metal", ni „industrial", ni „bes i ludilo". Rammstein je jedna ideja, jedna prebizarna i modernom društvu savršeno prilagođena ideološka zamisao, propraćena beskrajno uvrnutim i beskrajno prigodnim tekstovima, ali i genijalnom muzikom i nepravaziđenim scenskim nastupom. Realno, ne postoje te reči hvale koje bi imalo mogle da dočaraju ovaj senzorni udar bez milosti, ali onima koji bend prate, a najviše onima koji i razumeju reski nemački, sve je jasno i bez opisa.
Uostalom, nastup je praktično identičan svim koncertima sa turneje, pa i onom 20. marta, zlatnim slovima ispisanom u muzičkoj riznici Beograda. Sve je to već lepo opisao i predstavio kolega Aleksandar Babić, dok je nastup u Austriji samo bio ponovljeni doživljaj.
Nemilosrdni kabare šoumen Till Lindemann, propraćen mega-zahuktalom instrumentalnom petorkom, trećinski ironično, trećinski ozbiljno, a trećinski urnebesno, za sat i 45 minuta prošpartao je svim segmentima ljudske psihe, od Frojdovskih kompleksa do potrebe za naftnim derivatima, pa i do seksa. Mislim, naravno do seksa. Posle nove ejakulacije iz roze falusnog topa koji je prve redove zalivao tonama bele pene za vreme „Pussy" i odjave uz publici posvećenoj „Ich Will", svi hodočasnici ponovo su zanemeli, prekrstili se, i pošli put kampova ili Beča.
A pošto nam je NovaRock ove godine takav kakav jeste, nije isključeno ni da su se krstili znajući da ih u subotu čeka Green Day.
.jpg)
