Izvor: B92, 25.Dec.2017, 14:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Noćne subverzije Ismaila Kadarea
U komunističkom društvu, Kadareova proza mogla bi se u najmanju ruku nazvati dekadentnom, reakcionarnom.
Piše: Marina Vulićević Izvor: Kulturni dodatak Politike
Tako je u priči: devojku udaju za zmiju da bi okajala neki porodični greh, a onda očekuju njenu smrt. Ipak, ujutru se ona ukaže lepša i radosnija nego ikada. Danju je živela sa zmijom, a noću sa ukletim mladićem, sve dok mu nije spalila zmijsku kožu da bi ga zadržala u jednom obliku i tako ga uništila >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << sasvim.
Ovaj siže nazvan „Zmijska svadba“, koji nalikuje na narodno stvaralaštvo, istrgnut je iz priče Ismaila Kadarea „Martovski promrzli cvetovi“ iz 2009. godine, a nalazi se u zbirci njegovih pripovedaka „Razgovor o brilijantima jednog decembarskog popodneva“ (Samizdat, prevod s albanskog Škeljzen Malići).
U znaku izvesne dvostrukosti proticao je i život ovog albanskog autora, romanopisca svetske književnosti Ismaila Kadarea (1936), dugogodišnjeg tihog kandidata za Nobelovu nagradu, koji je „danju“ bivao mudar kao zmija, pravio ustupke sa totalitarnim režimom Envera Hodže, u jednom trenutku postao i član albanske skupštine i kasnije izabran za potpredsednika Narodnog fronta Albanije, da bi u svom „noćnom“ životu, kroz mitske, istorijske i folklorne sižee, prizivao slike koje su po analogijama i univerzalnoj prirodi zla, pekle diktatora i njegove poslušnike.
U komunističkom društvu, Kadareova proza mogla bi se u najmanju ruku nazvati dekadentnom, reakcionarnom i subverzivnom. U romanu „Veliki pašaluci”, s kraja sedamdesetih godina, on je pisao o dobu Ali-paše Janjinskog, koji je uspostavio autonomiju u okviru Otomanske imperije, ali je u tom uskom krugu Albance satirao strašnije nego Turci. Usledila su poređenja sa režimom Envera Hodže. Sa veće vremenske distance, posle pada komunizma, iz francuske emigracije, Kadare bivši sistem posmatra kroz klasne i ideološke slojeve, koji nastavljaju svoje paralelne živote.
In cauda venenum – otrov se nalazi na repu. Latinski se u pripoveci „Razgovor o brilijantima jednog decembarskog popodneva“ održava živim još samo u albanskoj emigraciji, u Francuskoj, gde žive internirane porodice kraljevske dvorske pratnje Ahmeta Zogua. Uz ostatke jednog dekadentnog sveta što se priseća pokušaja trovanja kralja Zogua, i izvesnu gospođu, koja polako rasprodaje svoje dragulje. To je prozapadna, evropska Albanija, koja kopni proterana iz komunističke Albanije na Istoku, a opisana je u odlomku:
"Činilo se da je samoizolacija kraljevih ljudi imala za posledicu i udaljavanje drugih od njih. Nakon pada komunizma ipak je postalo prirodno da se srećeš s progonjenima i jednako je prirodno bilo da se srećeš i s drugom stranom, s progoniteljima. I činilo se da svako nalazi svoje okruženje: nostalgični staljinisti, fanolisti, sledbenici Majke Tereze, bivši vlasnici s tapijama i oni bez tapija, bivši špijuni, zatvorenici iz prvih godina režima, zatvorenici iz poslednjih godina režima, naslednici bivšeg nemačkog lobija iz tridesetih godina, fašisti pokajnici, rušitelji statue diktatora, itd... Samo su kraljevi ljudi nastavljali da budu po strani i udaljeni.“
Pripovedač u priči „Pred ogledalom jedne žene“ u Savezu književnika vodi bljutave razgovore o klasnoj borbi u književnosti, u eri pritiska svetskog imperijalizma i revizionizma, dok mašta o prostitutki bulgakovljevskog imena Margarita, do koje su samo malobrojni uspevali da dođu. Njenu kuću u Tirani, posle mnogo godina, pripovedač vidi kao katedralu koja je u susedstvu zasenjivala i nadahnjivala zaparloženu albansku književnost.
Kadare je zatražio politički azil u Francuskoj tek 1990. godine, iako je ideološku policiju trpeo od sredine šezdesetih, od zabranjene novele „Neman“. Škeljzen Malići primetio je da je poslednja javna kampanja protiv Kadarea u Albaniji vođena 1974. godine, a da ju je prekinuo sam Enver Hodža, poručivši progoniteljima da pisca ostave na miru. Tako je Kadare nastavio svoju „noćnu“, subverzivnu aktivnost pisanja, dok je zauzvrat na svetlosti dana igrao ulogu neke vrste albanskog ambasadora kulture. Poznata je njegova izjava da prava književnost i diktatura mogu da koegzistiraju samo u formi danonoćnog kidisanja jedne na drugu.
I posle romana Palata snova iz 1981. godine (Samizdat, prevod s albanskog Škeljzen Malići) Kadare se suočavao sa dugogodišnjom zabranom objavljivanja. U ovom romanu blista u stilu velikog pisca, stasalog na tradiciji dela od Gogolja do Bulgakova, autora koji je i sam nekada bio student literature u Moskvi. Glavni junak romana je Mark-Alem, potomak porodice andrićevskog imena Ćuprilića (nastalog od reči most, ćuprija), koja generacijama učestvuje u vlasti, biva svrgavana i ponovo uzdizana.
Mark-Alemu je dodeljeno mesto tumača snova u važnoj instituciji Osmanske imperije – Palati snova, a grešku pravi u trenutku kada ne prepoznaje san – predskazanje državnog udara, podrivanje imperije. San govori o Ćuprilićima, nagoveštenim u simbolu mosta, koji uz pomoć epa, pevanog uz lautu, preduzimaju nešto protiv države (što je simbolizuje bik).
Suština tog epa je u odnosima balkanskih naroda, slovenskih i neslovenskih, u favorizovanju ruskog uticaja na štetu austrijskog. Ćuprilije su s jedne strane opevane u slovenskoj epici, a sa druge, o njima pevaju i albanski rapsodi.
Kao što je do početka svojim stvaralaštvom progovarao protiv diktature, jednoumlja i rata, i u skorijim izjavama koje je Kadare davao, uočljivo je njegovo viđenje Albanije u porodici evropskih naroda. Međutim, Kadare je svojevremeno izjavio i to da su Albanija i Kosovo dve države, ali da su „ujedinjene time što su albanske“.
U svom prvom romanu General mrtve vojske, o fašističkom generalu koji po Albaniji u društvu sveštenika skuplja kosti svojih vojnika poginulih u Drugom svetskom ratu, Kadare je istakao pobedu novog, komunističkog, režima u Albaniji, ali je uzvisio i moralni princip u odnosu na ideološki i nacionalni.
