Izvor: Blic, 02.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nju dil
Nju dil
Sada kada je, uprkos željama udruženih nacoša, Srbija samostalna i nezavisna država, potrebno joj je da definiše svoje kulturno-civilizacijske prioritete. Pretpostavljam da će se time baviti neko nadležno ministarstvo, ako takvog ima, i ako je, uopšte, združenim državnim luzerima stalo do tako nečega nemerljivog veličinom njihovih zadnjica u foteljama. Hteli to oni ili ne, izručili nekoga ili ne, bili ubeđeni da su u pravu i kada su očigledno u krivu ili, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pak, pristajali da im se odela kroje u lihvarskim međusobicama – pre ili kasnije, a najbolje odmah, biće prinuđeni da odgovore na neka temeljna pitanja kulturne strategije jedne stare/nove države. Još tačnije: ako oni nisu – a znamo da nisu, gornje su nedoumice bile puka retorska pitanja – spremni i voljni na tako nešto, moraćemo to mi sami. Kao i do sada. Uostalom, kada su poslednji put pabirčili svoje misionarske misli, proizveli su onaj kulturno-civlizacijsko-politički tekst zbog kojeg se još uvek ne znaju državno ustrojstvo i civilizacijski kod ove zemlje. A ni mnogi grobovi.
Tada, kada počnu razgovori na gornju temu, biće neophodno osvrnuti se oko sebe i videti gde su drugi, slični nama, stigli. Nipošto neće biti nužno podražavati njihova postignuća, niti se meriti istim merilima. Samo će valjati, konačno, sebi, pa onda i drugima, objasniti šta to, konačno, hoćemo od sopstvene kulture. Hoćemo li je i dalje definisati kao 'nacionalnu', pa u nju trpati vaskoliki okolni, bliži i daljnji, treš – ili ćemo, možda, kao onomad, s kraja šezdesetih, pokušati preko kulture da obezbedimo svoje mesto u zajednici evropskih naroda?
Sluteći da ćemo nadalje nagvaždati oko monarhije i republike, sekularne ili normalne države, sve jednako žaleći za odbeglom braćom po primitivizmu, mogu se samo nadati da neumrla i, siguran sam, duboko ukorenjena, ideja kulturnog suverniteta na evropskim osnovama može, bar ponekad, pustiti kakav izdanak uprkos združenom radu agresivnih glupaka i obesnih neotesanaca. Kada takva biljčica ipak proklija, zalivaćemo je, ako imamo pameti, znanja, poštenja i čistih srca. U protivnom – zna se kuda idemo. Tamo gde smo već bili i gde smo još uvek jednom nogom. Do pasa.
Vreme je za doručak
'Brda imaju oči' reditelja i pisca scenarija Aleksandra Ejdže
Postoje neke konvencije na koje pristajemo kad se susretnemo s delima koja pripadaju žanru horora. 'Brda imaju oči' (godina proizvodnje 2006, trajanje 107 min.) delo je američkog reditelja i pisca scenarija (u saradnji sa Vesom Krejvenom) Aleksandra Ejdže. Reč je o rimejku istoimenog Krejvenovog filma od pre tridesetak godina, u kojem se prati putovanje jedne američke porodice, koja se sa svojom raskošnom prikolicom (pokretnom kućom) zaputila ka Kaliforniji, kroz golet i pustinju.To im nije bilo dovoljno, već se na nagovor radnika s poslednje benzinske pumpe, čoveka zlokobnog izgleda, usmeravaju mimo zvanične ceste, u predeo u kojem su neku deceniju ranije vršeni atomski eksperimenti. U jednom trenu prolaze pored zarđale table koja upozorava da je opasno krenuti u tu 'stalkersku zonu', ali niko od namernika to nije primetio. I već slutimo da ih tamo čekaju nepojamna čuda, jer su neki starosedeoci preživeli s teškim fizičkim i mentalnim oštećenjima.
Porodica koju čine tri naraštaja od početka se ponaša kao muva bez glave, noću pojedinci srljaju na sve strane i tako postaju lak plen. Do poslednje trećine filma mi i ne vidimo od koga stradaju članovi porodice, što je dobra doskočica. A onda se ukazuju nesrećni starosedeoci koji komadaju zalutale. Sve bi se to nekako uklopilo u dramsko-narativnu fakturu da dijalog nije gnjecav, i da se svi junaci, buduće žrtve, ne ponašaju u svakom trenu kao poslednje budale na svetu, sa potajnom željom da im se dogodi najgore..
Pri kraju filma, jedan od unesrećenih domorodaca izgovori 'Vreme je za doručak', što je ovoga puta metafora za proždiranje novopridošlih. Horor filmovi obično nude nekakvu katarzu i lečenje strahom, ali kad se dramaturške trapavosti udruže sa stupidnom lakomislenošću budućih žrtava, gledaocu samo preostaje da osmatra koliko će sve to daleko otići.
