Izvor: Politika, 20.Nov.2015, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisam se u Lajkovcu belog 'leba baš najeo
Još se nije čulo za srpskog pisca kome kolena ne bi poklecnula ako bi Laza Kostić i Dis makar i pomenuti bili u vezi s nečijim pisanijem
U ovogodišnjem „Kolu” Srpska književna zadruga objavila je novi roman Radovana Belog Markovića (1947) pod naslovom „Putnikova ciglana”. Jedan od junaka romana je i „mnimi literata R. B. Marković”, za koga autor kaže da je upravo onakav spisatelj kakav, u ćelijskom poimanju, spisatelj i treba da bude: magleni pojav o kojemu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se sleganjem ramena najvećma kazuje, neomrznut ni izbliza toliko koliko se vikalo na njega...
Zašto u podnaslovu romana – „Zaludno pletivo”,da li smo došli do tačke kada je sveobesmišljeno?
„Krajnja zaključenja” čitaocima bih prepustio, ali ne vidim, s književne strane, ništa rđavo u romanu o „zalud-pleteniju” jednog romana, tim pre što čovek i inače retko domašuje svoju zamisao, čime se unekoliko i opravdava odavanje počasti „poginulom piscu” – na poprištu bitke za koju se unapred moglo znati da će biti izgubljena... Nastojao sam da mnimog literatu, R.B. Markovića, i ćelijanskog istoristu, emerit-učitelja,g. Sretena, mog romana „glavne” junake, zadržim u književnom okviru stvari koju zastupaju. Takozvani objektivni sud, o ljudima i dobu, nemogućnim mi se učinio, kako sa stanovišta istorije tako i sa stanovišta lepog knjižestva, tim pre što su i imenovani junaci, vekom i svetom, zaludno prominuli, prvi:ponad svog romana, koji se već u zasnovu „razromanio”, a drugi: pribirajući „fiše” – za „Ispravnu istoriju”jednog sela koje se, u doslovnom smislu, udaljavalo od stvarnosti i nestajalo u magli katastarskih privida, ostavljajući o sebi oskudna pismena i „nagnute priče”, pusto glagolje iliti jezičko predivo, kao tvrdo jemstvo da je nekoć nešto bilo tamo gde sada ničega nema... Kao što i sami možete zaključiti: nije sve obesmišljeno, ako verujemo da se u jeziku „sodrži” oba sveta bezgraničnost!
Kompozicija romana, sa istim naslovom u prvom i trećem poglavlju, liči na pesmu. Kakva je funkcija ovakve kompozicije?
Voleo bih da o pesmi uistinu reč je, a lepo je i ako na pesmu samo „liči” jezičko gradivo „proceđeno” kroz đevđire jednog proznog pisca, kome pesme za rukom nisu polazile... Teško je, akoli ne i sasvim nemogućno, naknadno objasniti: zašto se, i pod kojim okolnostima, neki roman, u kompozicionom smislu, ovako ili onako „sromanjuje”, pogotovo ako je reč o romanu čija je „razromanjenost” podignuta na instanciju poetičke činjenice prvog reda... Čini mi se, ipak, da se moj roman – ovakvom kompozicijom, ali i svojom silom! – do poslednjeg retka borio za sebe, za svoju kakvu takvu „sromanjenost”, „razromanivši” se samo prividno i tek kad se više nije imalo kud!
Radivoje Mikić kaže da je roman sličan prstenastoj strofi kakvu su koristili Laza Kostić i Dis. Godi li vam ovo poređenje?
Još se, svetom i vekom, nije čulo za srpskog pisca kome kolena ne bi poklecnula ako bi Laza Kostić i Dis makar i pomenuti bili u vezi s nečijim pisanijem kojemu se jošte ne zna podloga i domašaj, ali mi se čini da sam taštini svojoj pritegao dizgine i da ih, za sada, čvrsto držim u rukama... Drugo je pak pitanje: književno nasleđe ispravno da li koristim? Ali sudbina je pisaca da se o tome tek u budućem dobu nešto više sazna, kada se ustanovi da li su i sami „naslednoj masi” štogod pridodali, ili su se kod predaka naprosto „prezadužili”...
Građenje ciglane tako gde za ciglu nema zemlje isto je što i podizanje železare usred vinograda gde potrebne rude nema. Bilo je mnogo takvih promašaja?
„Što je bilo loše –sada je još gore”, veli moravski poeta Veroljub Vukašinović, ali nije moje da prosuđujem o tome da li nam je trebalo više grožđa ili gvožđa, u godinama kada se i hleb na „tačkice” delio... Putnikova ciglana, „na mestu gde za ciglu zemlje nema”, zasnovana je, kako god da bi se uzelo, zbog „simvoličnog potencijala” njezinog u nebo sunulog dimnjaka, potrebom jednog romana, „razromana” zapravo, i u druge svrhe ne bih je koristio... Zalud-postojanje njeno ovom svetu neka dosta bude!
Kroz čitav roman se provlači priča o „starom Fricu“ (M.Krleži). Kakva je njegova uloga u romanu?
Stari Fric, iliti M.Krleža, jedna je od onih književnih osena, mog romana što bi se ticalo, s kojima pisci prisno druguju, češće nego što se to misli i svetom kazuje. Otuda je i prirodno što se mnimi literata, R.B. Marković, našao u japadnom hladu čuvenog šešira „horvatskog grande spisatelja”, s tim što se nadam da ni u čemu nisam preterao, pogotovo u svetlu činjenice da stari Fric, na ovim prostorima, bejaše dobro i duboko „zakrležen” i da se o stvarima knjižestva odsečna njegova reč sviđala i slušala, kudli više i pomnije negoli što se pročitavalo i sviđalo njegovo knjižestvo. Ali i starog je Frica, skupa s njegovim dobom, oblak zaklonio; duši lahko Gospod neka mu podari...
Zanimljiva je priča s motivom mrtve drage, o uzvišenoj ljubavi prema „upokojenoj devojani”?
„Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja”, veli Dis, ali pesma njegova o zaboravljenoj pesmi se ne zaboravlja... I svako se, makar jednom u veku, ponada da će mu se, iz prekostranstva, nekim znakom okazati devojana„sa očima izvan svakog zla”... A za onoga koga nisu „pohodili mrtvi”, ne može se reći da je i među živima baš na dobrom glasu!
Da li ste novi roman uspešno „razromanili”?
Nije na meni da o tome govorim! A ni na „književne mejdane” rade volje ne bih izlazio, ukoliko bi se, kao što držim da neće, kakva čegrst zapodenula („da oko šta, veće ni oko šta...”), s ciljem da se već „razromanjeni” roman dodatno „razromani” i „poginuli pisac” – „doubije”!
Kako je biti pisac u maloj sredini, gde je literata vazda „sumnjiva persona“?
Nisam se u Lajkovcu belog 'leba baš najeo, niti igde, od knjižestva, a ni inače... Tropare mi ne pevaju, za knjižestvo moje baš i ne mare, ali i ne okreću oda me glave, ulicom dok prolazim... Zlatna ova jesen mi je kao poklonjena, čovek u mlađim godinama to i ne primećuje. Sam sa sobom izmirujem se, polako, a i dobrostivi smešak licem mi mine, kad god da se setim kako sam se s Lajkovčanima oko sitnica nekoć rožio... Poznao sam,naime, a negde i nekome to i rekao, da je vremenom i lajkovčanstvo moje, kao ekstremna podvrsta kolubarstva, postalo gospodska jedna obaveza, s dobrom verom da će mi i u Lajkovcu „Božju depešu” iole razgovetno pročitati smoreni i ne baš trezni poštar, koji pod sivom kabanicom anđeoska krila nevešto prikriva...
